Godine koje su čekale da se vrate

Prošlo je godinu dana otkad je naš i svetski poznat dizajner Slavimir Stojanović Futro objavio dečju slikovnicu posvećenu ćerki Nađi “Singi Lumba i drvo čarobnih olovaka” (izdanje Lagune) a nedavno je svetlo dana ugledalo njegovo novo delo, roman – odnosno, kako autor kaže – “roman u pričama” pod nazivom “Devet” (Amonite). Ova ništa manje neobična i inspirativna knjiga od prethodne, sastavljena je od 47 razoružavajuće iskrenih priča koje su pisca, po njegovom sopstvenom priznanju, emotivno iscrple kao i od sjajnih ilustracija njegovih kolega, tako da je zapravo ovo jedno zaokruženo delo, poput nekog slojevitog umetničkog albuma. Tako nešto se od Futra moglo očekivati, budući da je reč o istinskom umetniku i izuzetno kreativnom čoveku, koji je za svoje kreacije, bilo da su reklamne kampanje, plakati za predstave ili reklame za proizvode i drugo, dobio najveće svetske i domaće nagrade radeći za poznate kompanije i ličnosti.

 

Pred nama je vaš prvi roman „Devet“. Kako je došlo do toga da se odlučite baš za taj broj?

  • U devetoj godini sam na fudbalu pao na glavu i doživeo potpunu amneziju i ničega se nisam sećao od rođenja do tog trenutka. Trideset godina kasnije, kada mi u istom danu umre majka, a posle sat vremena mi se rodi ćerka, to bude toliki šok da ja počinjem da se polako sećam svog detinjstva. Postepeno, popunjavaju se sećanja kako mi ćerka raste i dok ona napuni svojih devet godina prvi, ja ih u svom romanu punim drugi put.

Šta na to kažu vaši bližnji, budući da su i oni deo knjige?  

  • Svi su svesni da sam prošao kroz izrazito težak period suočavanja sa prošlošću i prihvatanja različitosti u okolnostima na koje nikako nisam mogao da učestvujem. Nije im bilo lako u kući sa mnom, baš kao ni meni. Svaki dan su me gledali kako u tišini jecam za kompjuterom…

I niste odustali…

  • Ceo proces stvaranja te knjige je bio lekovit, jer sam ovaj roman pisao prvenstveno zbog sebe, da se otrgnem od prošlosti koja me je iz dana u dan sve više zaokupljala.

Knjiga je, kako ste kazali jednom prilikom, sastavljena od 47 «veoma autobiografskih» priča. O čemu sve pričaju te priče?

  • Pričaju o odrastanju, o dokazivanju, o greškama koje svi pravimo a koje vremenom narastu od komarca do slona. Takođe, možda za ovu knjigu i najvažnije, suočavanje sa činjenicom da svako ima svoju istinu, svoju verziju događaja.

Koji detalj iz tih priča ili sama priča je prevagnula da detalje iz svog života iznesete pred nas?

  • Prevagnuli su čitaoci i njihove reakcije kada sam neke od priča na kratko objavio na Fejsbuku. Komentari su bili srceparajući, puni podrške, razumevanja i saosećajnosti. Toliko je to ostavilo snažan utisak na mene da sam shvatio da ta knjiga nije samo meni potrebna.

To na najbolji način govori o umetnosti. Šta vam je bilo najteže da napišete?

  • Sve mi je bilo teško. Od tehnike do tematike. Nikada u životu nisam napisao ništa duže od jedne strane A4 papira. Ali nagon je bio nezadrživ i svakodnevna potreba da iz sebe izbacim talog koji se nekontrolisano podigao sa dna duše. Delovi koji se tiču mojih roditelja i brata su definitivno najkompleksniji tematski, a i emotivno su potrošili najviše maramica.

U uvodu vašeg ostvarenja stoji: „U ovoj knjizi je možda sve izmišljeno“. Kao da se negde ograđujete?

  • U knjizi je 90% istine, ima par izmišljenih likova koji su povezali određene celine, a ima i likova koji su amalgam nekoliko ličnosti iz realnog života, tako da je najlogičnije bilo da svima zamenim imena i tretiram ovaj poduhvat kao autobiografiju, kao ispovednu prozu sa minimalnom dozom fikcije.

 

 

Sa mnom nije lako, protiv mene je teško (FOTO: N. Babić)

 

 

 

Da li je neophodno priče ulepšavati, doterivati?

  • Ne znam, nemam to iskustvo u pisanju da bih mogao tako nešto da tvrdim. Moja višedecenijska iskustva u kreativnom radu vezana su za masovne komunikacije, dizajn i advertajzing, u kome su autorski napori prilagođeni prodaji proizvoda, tako da je u mojoj praksi da stvari doterujem dok ne postanu sočne i pitke.

Roman «Devet» je na izvestan način prilično vezan za brojeve. Tu je devet, tu je 47, 30 itd. Namerno? Kao da je ponikao u nekoj vrsti okultizma, misticizma…?

  • Ja sam oduvek, nesvesno, veliki ljubitelj brojeva i još kao klinac sam u njima tražio neka skrivena značenja. Voleo sam i volim i dan danas broj tri, koji ponovljen isto toliko puta daje broj devet. Razbijena dosada pravilne repeticije, narušeni red koji donose neparni brojevi oduvek mi je bio fascinantan. Jedan je malo, dva su dovoljno, a tri je taman kako treba.

Vaše priče su ilustrovali vaši prijatelji dizajneri, slikari, njih 47, tako da je ova knjiga zapravo i neka vrsta zaokruženog albuma, kao nekad LP ploče… To je bila vaša ideja?

  • Pozvao sam ilustratore, umetnike i dizajnere iz regiona koje neizmerno cenim i svi su se odazvali u jednom danu. Ukazali su mi veliku čast. Malo je reći da sam ponosan. Ideja je bila da oni svojim umetničkim naporom daju svoje vizije i interpretacije priča i na taj način pomognu mom početničkom naporu. Na kraju, kada su sve ilustracije pristigle, shvatio sam da su od moje knjige napravili umetničko delo, svojevrstan katalog savremene vizuelne umetnosti u regionu.

Vaši dizajnerski radovi, posteri, reklamni materijal, je postao prepoznatljiv u svetu. Radili ste sa nekim velikim imenima i kompanijama, institucijama… ima li nešto od toga da vam je posebno značajan rad?

  • Neke od meni najvažnijih radova iz domena dizajna i advertajzinga opisao sam u knjizi kao integralne delove priča. Negde su oni samo vinjeta, a negde su motiv i okosnica cele priče. Želeo sam da objasnim kreativni proces, okolnosti i posledice. To se uvek nekako zaboravlja. Taj proces, to promišljanje je razlog zbog koga se ljudi bave kreativnim radom, a mi uglavnom stignemo da uživamo samo u rezultatu, kao vrhu ogromnog ledenog brega.

Ostvarili ste prebogatu karijeru a očito je da imate još mnogo toga da stvorite. Šta u profesionalnom smilu mislite da još niste dostigli, postoji li nešto što niste mogli da uradite iz različitih razloga?

  • Imam još veoma mnogo da učim, o svemu. Sve ovo posmatram kao deo procesa poboljšavanja najbolje verzije sebe od prošle godine. I tako svake godine. Imam veliku sreću da se ne stidim da probam i da menjam discipline u kojima bi se kreativno izražavao. Međutim u jedno sam siguran: Neću snimiti album kao vokalni solista.

Pomenuli ste jednom prilikom brendiranje Srbije. Šta je nama sve potrebno da se prikažemo u svetu kao nekakav pozitivan brend. Po čemu bi Srbija mogla sve biti prepoznata po vašem mišljenju, šta je to ono što bi čovek video u smislu nekog simbola, slike ili čuo, i kazao – da, to je Srbija?

  • Srbija je mešavina svega i svačega, i dobre i loše istorije, i dobrih i manje dobrih ljudi. Ja bih se trudio da se istaknu dobri, osvedočeni profesionalci u domenu kreativnih industrija, režiseri, umetnici, muzičari, glumci, književnici, dizajneri… da služe za primer mladima i da se kroz njih Srbija predstavi svetu kao kreativno potentna država na jugoistoku Evrope, mala i skromna, ali veoma svesna svojih vrednosti.

Ne odustajete od fudbala?

  • Dok nisam povredio tetivu prošle godine, redovno sam igrao mali fudbal sa legendama kreativnog i sportskog Beograda. Tu je najvažniji, i praktično motivator svih ostalih, akademik Dušan Kovačević, pa velemajstor Momčilo Vukotić, šansonjeri Vlada i Bajka i još mnogi šmekeri raznih generacija, tako da je u svlačionici zanimljivije nego na samom terenu.

Da priča ne bi ostala nepotpuna, valja pomenuti da ste igrali fudbal, onaj veliki, pravi, za Voždovac. U koje je to vreme bilo, kako baš Voždovac i kako ste odustali?

  • Igrao sam devedesetih u Voždovcu u trećoj ligi. Trener mi je bio Zdravko Borovnica. Sa 27 godina bio sam najstariji u timu jer u toj ligi dominiraju mladi igrači iz velikih klubova poslati na kaljenje. U jednom duelu neki klinac me je laktom udario u oko, ja sam mislio gotova dizajnerska karijera, on je nešto prokomentarisao i izbila je tuča, a ja sam na kraju izbačen iz Fudbalskog saveza. Posle samo godinu dana dizajnirao sam grb naše reprezentacije za svetsko prvenstvo u Francuskoj. U savezu nisu ni pomislili da su dizajner i fudbaler Stojanović isti čovek.

Onda, da li je teže biti s vama u timu ili igrati protiv vas?

  • Nije lako sa mnom, ali je ubedljivo teže igrati protiv mene.

 

x

Takođe pogledajte

Zvezda je uz studente!

Solidarnost rukovodstva FK Crvena Zvezda za sve studente i žitelje Kosovske Mitrovice ulila je nadu ...

Facebook