TRGOVINA LJUDIMA: PRODATA

Dugo je odlagala susret. Naposletku, pristala je uz uslov da to bude po danu, u bašti nekog kafića, u mnoštvu ljudi. Gledala me je podozrivo, ispod oka, kao da sam… kao da sam nekakva zver. Ne, nisam shvatao lično. Za nju je čitav muški rod bio zverinjak i tu se ništa nije dalo promeniti.

 

Palila je cigarete, jednu za drugom, drhtavim prstima gasila čikove, stalno se osvrtala. Video sam joj strah u očima. Prošlo je samo tri godine otkako se otrgla iz lanca trgovine ljudi, premalo da bi se, barem na tren, opustila. Priznala je da ne pamti imena, lica, događaje… Seća se samo zadaha! Zadaha znoja koji je i dalje davi noću, kada je sama, i kad njena koža, čini joj se, odbacuje tuđu pogan.

 

„Upoznala sam ga preko fejsbuka“, pričala mi je tihim, iskidanim glasom prožetim prezirom ili podsmehom svejedno, o čoveku koji ju je prodao. „Znaš ono… Rikvest, čet, predlog da se sretnemo i upoznamo. Ne, nisam se razočarala. Bio je Apolon, dečko s asfalta, robustan izgled i nežno srce. Lik iz herc romana, ništa čudno što sam poklekla i dopustila da me osvoji“.

 

Svetlana je jedna od retkih, tek jedna od osam žrtava trgovaca ljudi koje ikada uspeju da razglave okove i da se oslobode. Ali te dve godine, dve večnosti provedene u paklu prinudne prostitucije, zauvek će joj obeležiti život. „Fizičke rane i ozlede brzo prođu“, reći će, „ožiljke možete i da sakrijete, ali beleg na duši zauvek ostaje“.

 

„Nismo se dugo zabavljali, dva, možda tri meseca“, nastavila je. „Sve što sam o njemu znala čula sam od njega, zajedničkih prijatelja nismo imali. I ma koliko se trudila da otkrijem i nešto loše, skrivenu manu, prgavu narav, senke iz prošlosti, šta bilo… Prosto, nisam uspela. Sve je na njemu bilo savršeno, blistavo i čisto. Čak i ona pritajena slutnja koja se katkad javi – čime sam ga baš ja zaslužila, čime sam se izdvojila od toliko drugih, nije me opominjala. A bila sam dete sa sela, s diplomom fakulteta doduše, ali ničim osobita i vredna tolike sreće“.

 

Ponudio joj je brak. Zapravo, više je to bila priča da se započne život udvoje, negde daleko, što dalje od Srbije i depresije. Pomenuo joj je da ima sestru u Italiji, u Milanu, vlasnicu kafića i diskoteke, pitao ju je da li bi pošla s njim. A ko ne bi? Ionako ju je za Beograd slabo šta vezivalo. I sama je bila gost u njemu, dete sa sela, s friškom diplomom Više turističke škole.

 

„Želeo je da se u novi život otisnemo sa stilom, na visokom nivou“, seća se. „Želeo je da putujemo avionom. Nikada ranije nisam letela, nikada se tako visoko nisam vinula… i tako nisko pala. Zbunio me je još na Surčinu. Uporno je ignorisao pozive za ukrcavanje, ustao je i tromo krenuo u poslednji čas. Pred samom granicom, na prelazu, oglasio se telefon. Neko ga je pozvao i rekao da mu je baka imala težak srčani udar. I šta sad, nemo smo se zgledali. U toj stisci, u tih nekoliko desetina sekundi, lako me je ubedio da krenem sama, da će doći za mnom. Ne, nije došao. Zapravo, nikada ga više i nisam srela“.

 

Na aerodromu Malpensa u Milanu, dočekali su je dvojica nepoznatih muškaraca s njenim imenom na kartonu. Nije sumnjala. Niti je imala kud. Umesto kafića ili diskoteke obrela se u podrumu neke višespratnice, zaključana, u mraku, bez ijednog dokumenta. Šest sati neverice, čuđenja, straha i potpunog odsustva bilo kakvog smisla.

 

„Pomislila sam da sam oteta“, seća se s gorčinom. „Ali, ko bi mene otimao? Bila sam bez para, porodice, bilo koga ko bi platio taj otkup“.

 

Shvatila je kada su ponovo došli i objasnili da će se u Milanu baviti elitnom prostitucijom. Da je zato i dovedena.

 

Šok, neverica, zgražavanje… I smrtna presuda.

„Znala sam da time neću baviti po cenu života. Da ću se prvom prilikom ubiti ili pustiti da me ubiju. Želela sam… Želela sam još samo jednom da ga vidim ili čujem, da mi lično saopšti da sanjam, da me probudi ili zauvek satre. Nije mogao da dođe. Rekli su mi da u Italiji ima obiman dosije i da mu je jedini posao da im šalje lepotice poput mene“.

Uprkos svemu, poklekla je. Nije se ubila.

„Nisam smela“, gledao sam kako joj oči vlaže. „Još tada su mi pokazali fotografiju mlađe sestre, znali su gde živi, kod koga stanuje, u koju školu ide, s kim se druži… Sve su znali. I pretili da će i nju dovesti, ako bilo šta učinim. Eto, nisam“.

Dve godine kasnije, u raciji policije, zatečena je u jednom hotelu. Bez pasoša, dozvola, identiteta… Nakon provera deportovana je u Srbiju. Slobodna je, ali slobodu nije doživela.

„Kao mala, sanjala sam o porodici, mužu, deci“, procedila je. „Više ne sanjam. Svi moji snovi nestali su u trenu“.

 

 

KOLUMNA: Vlada Arsić

FOTO: B92/Samizdat

 

 

x

Takođe pogledajte

Zvezda je uz studente!

Solidarnost rukovodstva FK Crvena Zvezda za sve studente i žitelje Kosovske Mitrovice ulila je nadu ...

Facebook