Mrgud: majmunska posla

Prvi put s ocem na majmunisanje

Ne, ne zovem se Mrgud. Tako me samo zovu. Još od odmalena. A opet, pričalo se, jedini nisam plakao u porodilištu kad sam se rodio. Kad me je videla, kažu, plakala je samo majka. Kasnije i otac, ali on je posebna priča. Važno je samo da me nikada nije tukao, sem u nekoliko navrata (u skladu sa tadašnjim običajima) kada bi me prosto lešio od batina. Mahom bez razloga.

Na primer, pre nego što sam i pošao u školu, odveo me je u svoje preduzeće. Radio je u Institutu „Torlak“ kao čuvar i bilo je logično da me baš on čuva. Naročito što niko drugi nije hteo, a iz vrtića su me izbacili pre nego što sam i napunio treću godinu. I tako… On kao nešto čuva, a ja se dosađujem. Da bi me nečim zabavio, odveo me i ostavio u prostoriju gde su u kavezima držali pedesetak majmuna. Sećam se k’o danas, bila je subota, niko ne radi, u celom preduzeću samo tata, ja i majmuni.

Bože, kako su bila cakana ta stvorenja… Onako mali, dlakavi, nikakvi, prosto su me opčinili. Gledam one njihove ružne okice, male nosine i dugačke repine, i sve se nešto mislim kako bi se poigrali. I naravno, otvorim one kaveze i sve ih pustim. Joj, kakva je tad frtutma nastala! Oni veseli i razigrani, skaču na sve strane, neki na prozor, neki kroz vrata… Za tili čas više nema nijednog. Ja za njima trčim u krug i gledam ih, jedni na drveću, drugi preskaču preko plota, treći uveliko stoje na stanici preko puta i čekaju bus za grad. Milina jedna.

Ne potraja dugo, eto ti nove gužve. Čitav kolektiv dobio vanredni radni vikend, stigla milicija, došli i vatrogasci, čak i pripadnici Civilne zaštite i Teritorijalne odbrane. I svi se sad oduševljeno igraju, nasumice jure one majmune po čitavom Kumodražu, neke stignu pa se i porvu, a druge bezuspešno mame korama od banane i čokoladnim bananicama. I ja sam pomagao kol’ko sam mogao, upućivao ih na razne strane, držao merdevine i sakupljao one popadale šapke i šlemove.

 

Bio je to najsrećniji dan u mom životu. Uveče, kad su ih navodno sve pohvatali i vratili u kavez (premda i dalje sumnjam, jer potomke mnogih od njih i danas srećem u gradskom prevozu, pred šalterima banaka ili u javnim ustanovama), svi se iskupili u krugu Instituta, a mene postavili u sam centar. Gledaju me zadivljeno, a opet čudno, k’o da sam ne znam šta učinio. Tata me i ne ne primećuje, i njega udario nekakav ponos, šta li, samo me čvrsto drži za ruku i gleda da mu gde ne pobegnem. Nisam dobio nikakvo priznanje, ali su barem njega nagradili s nekakvom suspenzijom, tako da je mogao danima besposleno da sedi u kući i uživa u mom podvigu.

Šta je bilo posle? Eh, da… Te, ’devestošezdesetdevete godine, još iste večeri, dobio sam takve batine koje su me zauvek obeležile i promenile mi ličnost. Ne znam da li sam još tada počeo da se mrgudim, da u svakoj sreći najpre vidim nesreću, ali jedno znam: te večeri je definitivno odlučeno da ostanem jedinac. Više od mene jednog, konačno su se u nečem saglasili, niko ne bi mogao da istrpi.

(Nastaviće se)

 

x

Takođe pogledajte

Vanja Bulić – Grudima protiv nepravde

Kao svaki majstor svoga zanata, tako je i Mineserate, predstavnica antičke male privrede, imala nadimak. ...

Facebook