Baba Cokin zakon

Deset dana prošlo je otkako je u sred dana, na ulici, izrešetan Zoran Trifunović (59), građevinski preduzimač i investitor iz Beograda. Na prvi pogled, bilo je to još jedno u mnoštvu ubistava kakvih je na ulicama glavnog grada bilo i previše u poslednjih četvrt veka. A opet, toliko različito. Niti je zločin ostao nerazjašnjen, niti se javnost složila u jednoglasnoj osudi. Naprotiv. Po prvi put žrtva je predstavljena zločincem, a ubica žrtvom. Po prvi put se prisvajanje zakona pravdalo činjenicom da drugačijeg zakona, čini se, ovde i nema. I zaista, šta se to dešava s civilizacijskim tekovinama u ovoj zemlji, šta je to trulo u srpskom pravosuđu?

 

Zločin na Zvezdari imao je više žrtava. I više počinilaca. Jedna od žrtava je, nesumnjivo, ubijeni čovek. Ni po ljudskim ni po božijim zakonima nije dozvoljeno da se neko liši života. A Zoran je nasilno umoren u naponu snage. Čime je nesrećni Trifunović to zaslužio? Time što je među prvima shvatio kako funkcioniše sistem, da je sve dozvoljeno ako imate manjak skrupula, a višak moći, uticaja i novca da se svaki problem „ispegla“ i obrne u svoju korist? Da su zakon i pravna država pravovremeno reagovali, a mogli su to da učine godinama ranije, investitor ne bi prerano otišao na večni put, već bi, možda, danas koračao nekim drugim, ispravnijim putem. Ovako, jedino što je na najgrublji način shvatio da je mogao kako je hteo, ali ne i dokle je želeo.

Žrtve su i njegovi najbliži, supruga, ćerka, rođaci, bliski prijatelji… Iako ne sumnjam da su mnogi od njih i sami imali benefite od njegove preduzimljivosti, verujem da bi danas sve dali da ga imaju kraj sebe, živog. I oni su dovedeni u zabludu, sam ih je sistem u to uverio, da je sve na prodaju, da sve može da se kupi ili preotme, a da vas, pritom, niko neće sprečiti ili kazniti.

Najposle, žrtva je i starica koja je potegla oroz i počinila zločin. Otežavajuća okolnost je, kažu, što je ubistvo ranije planirala, što nedelo nije učinjeno u afektu. Naravno da nije. Dugo je trajao njen afekat, godinama je trpela ucene i pretnje, duže od dve godine vapila je i jalovo se obraćala nadležnima. I ništa. Zgažena i unižena, jasno joj je predočeno da je u ovakvom sistemu nevidljiva i nebitna.

 

Kažu, branila je imovinu. Ne, nije. Iako je za većinu poklonika liberalnog kapitalizma i ogoljenog materijalizma imovina Sveto pismo, još ima ljudi kojima je nešto svetije i važnije, nešto poput dostojanstva, ugleda, imena i časti, čojstva da se bilo čime odbrani ognjište i kućni prag, pa čak i uspomene života na izmaku koje nikakav novac ne može da zameni. A možda je, ko zna, samo poturila svoju glavu, očajničkim činom sprečila nekog drugog da uruši i zauvek obeleži svoj život.

 

Ako je Stojanka i pre odluke Suda doživotno sebe kaznila, da pomenemo i prave počinioce, one koji će se kao i dosad provući kroz iglene uši, one kojima niko ime neće pomenuti. A to su, nesumnjivo, svi oni predstavnici nadležnih organa, tužilaštva i pravosuđa, svi oni koji su iz ovog ili onog razloga okretali glave, gurali pod tepih ili u sudske fioke, aminovali i nemo odobravali, svi oni koji su zaštitu reda i poretka prisvojili i prilagodili sebi i svojim interesima. Sumnjam da se iko od njih plaši Božijeg zakona, ali će svakako strepeti od nekog novog i do sada neprimenjivanog Baba Cokinog zakona. Jer, kao što je i Njegoš davno rekao, vuk na ovcu svoje pravo ima kȃ tirjanin na slaba čovjeka; ali tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznanju prava, to je ljudska dužnost najsvetija!

 

 

x

Takođe pogledajte

OAZA RASKOŠNOG NEMIRA

Gledaо sam ljude koje volim kako se pretvaraju u ljude koje ne poznajem. Кoliko puta ...

Facebook