KOSOVO JE SRCE SRBIJE

Kosovo je srce Srbije. I njena najveća rak-rana. Iako se oba pojma dugo već (decenijama, pa i duže) smatraju opštim mestom, zavisno od vizure posmatrača, nesumnjivo je da je Srbija, s njim ili bez njega, zemlja na umoru. U demografskom, privrednom, duhovnom, finansijskom, etičkom, kulturološkom… i svakom  drugom smislu. A kada je već tako, gotovo je nevažno da li ćemo pokojnika sahraniti u celosti ili amputiranih udova.

Bolest nije od juče i traje, bezmalo, već čitav vek. Još od Velikog rata i ostvarenja nacionalnog sna, Srbija se (samo)uspavala i prestala da sanja. Politički dezorijentisana, suštinski podeljena, bez jasne strategije, plana i programa, zaglavljena u lažnom osećaju bitnosti ili ništavnosti (opet, zavisno od ugla posmatrača), sve dublje potanja u glib iz kojeg joj viri još samo nos. Tako dronjava, istrošena i većma upokojena, nemoćna da više bilo kome šta udeli ili pomogne, više nikome i nije potrebna.

Da Srbija nije pogodno mesto za (su)život shvatili su Hrvati, Slovenci, Bošnjaci, Makedonci… Pre njih Albanci s Kosova, potom i Crnogorci. Ponajgore, shvatila su to i naša deca koja uveliko hvataju poslednji voz. Ovoga puta, za bilo gde. Krajnji rezultat se uveliko nazire: istočna Srbija je opustela, zapadna se ispraznila, centralna proredila…  Živnuli su samo Beograd i Novi Sad, kao monstrumi s ogromnom glavom i tanušnim nožicama, doduše i oni na aparatima.  U međuvremenu, duž administrativne granice sa Kosovom, na teritoriji opštine Kuršumlija u dužini od 120 kilometara, gustina naseljenosti je već sada jedan čovek na deset kvadratnih kilometara. Rečju, nema nas! I s toga nas nemojte plašiti granicama Beogradskog pašaluka, jer na tome sami, istrajno i predano, radimo decenijama.

Ali, ovo više  nije pitanje nataliteta i prirodnog priraštaja, već nečeg jednostavnijeg, a zapravo suštinskog: može li ova zemlja ikada da postane poželjna za život, nešto poput Švajcarske ili barem Holandije na Balkanu, zemlja prosperiteta, kulture, uređenog sistema i zdravog razuma, primamljiva za sve, čak i one koji su do juče bežali iz njenog bratskog zagrljaja? A, zapravo, zašto ne bi bila?!

I dalje živimo u središtu Evrope, na području gde su tornada, zemljotresi, cunamiji, vulkani, dugotrajne suše i oštre ledene zime, veliki požari i druge prirodne katastrofe, mahom agencijska vest planetarnih medija. Šta bi tek Japanci, Islanđani, Novozelanđani, Kanađani ili oni u Dubaiu, svi oni u čiji zagrljaj hrle naša deca, dali za ovakvu klimu? Ili za zemljište u kome sve uspeva i sve se lako prima, u zemlji žitnica i šumskih plodova, u zemlji vrela i potoka, u zemlji vode? U zemlji gde se od gladi umire samo ako vas baš mrzi da se sagnete ili malo propnete.

Kažu, ne valja narod. Da li je tako?! Ti isti ljudi, gde god da odu, brzo se prilagode i svojim znanjem, vrednoćom, istrajnošću i profesionalnim odnosom ne samo da menjaju okoštalu sliku plemena iz kojeg potiču, već ubrzo postaju uzori i uvaženi članovi nove zajednice. Pod uslovom, naravno, da su zapali u iole normalan sistem. Nažalost, biće da je u ovom poslednjem satkana i sva naša nesreća.

Jer ovde već čitav vek nema nikakvog sistema osim onog nakaznog, kancerogenog i suludog u kome je svaka vrednost izvitopirena, u kome na pijedestalu uspeha i dalje prednjače laži, otimanja,  krađe, blud i razvrat, u kojem lična korist potire svaku dobrobit zajednice, u kome se, bez griže savesti, i dalje krava kolje zbog kilograma mesa. Da su tako radili i naši preci, da su baš svi stavili čalme na glavu iz lične koristi, odavno ovde ne bi bilo ni Srba ni Srbije, već obična džamahirija kakvih ima posvuda.

Poslednji je čas da se zbijemo, priberemo i promislimo, ako treba za neko vreme i povučemo. Možda baš onako kako je to učinio i vojvoda Mišić na Kolubari, imajući veru, viziju i san da se i poraz može pretvoriti u pobedu. Ne treba nama više ni velika ni mala Srbija, već zdrava i jaka, onu koju možemo da popunimo, obradimo i odbranimo. Zemlja sa vizijom i ciljem, ona koja zaslužuje da se brani i odbrani, da dobrovoljci iz čitavog sveta, u slučaju nekakvog zla, požure na njene utvrde (setimo se devestočetrnaeste), a ne ona u kojoj će prvi zauzeti položaji, na sam pomen mobilizacije, biti aerodromi i autobuske stanice.

Ako u tome uspemo, makar bilo i za pola veka, verujem da ćemo pred vratima imati kolone onih koji bi ponovo da nam se pridruže, da će nam se i Kosovo samo vratiti. U suprotnom, biće nam svejedno. I njima i nama.

 

x

Takođe pogledajte

Zvezda je uz studente!

Solidarnost rukovodstva FK Crvena Zvezda za sve studente i žitelje Kosovske Mitrovice ulila je nadu ...

Facebook