‘Bem te živote!

Radi se o slučajnom susretu jednog Beograđanina sa dečakom za koga je u prvom trenutku pomislio da je prosjak. Međutim, već nakon par minuta provedenih sa njim, shvatio je svu tragediju vremena u kome živimo. Opis ovog događaja prenimo uz male korekcije.

„Pokušaću da budem tačan u ovoj frapantnoj priči ali ne i kratak. Ovo mi se dogodilo pre sat vremena. Naime, dok čekam autobus broj 52 na Zelenom vencu, prilazi mi dečkić onako bojažljivo i nekako sramljivo  me pita: “Izvinite čiko, da li biste mogli da mi ostavite malo tog vašeg čokoladnog mleka, znate jeo sam sada picu, i žedan sam, a nemam više para?!” Gledam i ne verujem; beo, bez akcenta, lepo obučen i obuven, čist i lep crnokosi plavooki mršav dečkić. “Hoćeš da ti kupim celo čokoladno mleko i još nešto da jedeš”? On se nasmeja “Pa ako imate para, može ali samo čokoladno, neću više da jedem, pica mi je bila taman a sad ću da idem da spavam, hvala vam”. Prelazimo do pekare “A kako se zoveš i koliko imaš godina”, pitam ga ja, a on onako sa stavom.

“Jovan i imam 11g, mislim, imaću za Božic”. Kupim čokoladno mleko i vraćamo se ka stanici “Dobro, to je sve ok, ali reci mi šta radiš ovde ovako kasno, ili je rano“? (Pogledam ga onako malo prekorno) “Pa, čekam 52-ku  isto k‘o i vi, ja živim kod Meka na Brdu, je l‘ znate gde je to“? Klimnem potvdno glavom. “A šta ćeš ovde, mali si ti za noćni provod“? On popi malo mleka: “Pa znate kako, ne volim o tome da pričam, ali kada me već pitate evo da vam kazem. Znate,moja mama je „ono”, i pokaza mi srednji prst. “Obično radi na ulici”, zastade i otpi još malo, dok su se meni oči izbečile.

“Zadnjih par dana je bolesna, pa radi kući i večeras ih ima trojicu, pa je bratu i meni dala 300 dinara da idemo do grada i da se ne vraćamo pre 5 sati”. Ne verujem šta mi dete priča, “Aha, imaš brata, pa gde je on sada?”, On sleže ramenima, “Ma za njega me baš briga, znate, on je stariji ima 14 godina i u nekom lošem je fazonu, pije pivo a ja ne volim jer je gorko, a i puši, meni je to totalno bezveze, što bi neko pušio i ugrožavao svoje zdravlje?”

Slušam i palim cigaru “Kada smo došli u grad, on je kupio onu flašu piva od litar, i cigare, a meni dao 70 din za picu. Tu smo se rastali, on je otišao negde da nađe, kako on kaže „ekipu“, a ja sam šetao Knezom i išao sam u Skadarliju, i sada evo idem kući… A  je l‘ ima 5 sati?” Pogledam telefon i namignem mu: “Sad će za 5 min”, “Super, već mi postaje hladno”.

Ćutim i ne znam šta da kažem, pojavljuje se bus, ulazimo i sedamo zajedno. Tek što je krenuo bus, on posrka čokoladno, i onako pogledom traži kantu. “Ovi novi busevi su skroz dobri, mislim greju i to, ali nemaju kante za đubre, a to je baš bezveze. Ma, nema veze baciću kada izađem”.

Nisam siguran šta sam osećao u tom trenutku, ali znam da jezu koja mi je prolazila uz kičmu nikada neću zaboraviti.

Ćutimo i vozimo se, a negde kod Sajma ga priupitah “Jovane, izvini što te pitam, a je l‘ imaš tatu?”. On me pogleda onako tupo “Imam, ali kao da ga nemam, on radi u Rusiji, barem tako mama kaže, a pravo da vam kažem ja mislim da je on ustvari u zatvoru već godinu dana ali o tome neću da pričam, znate on je loš čovek!”. Tu mi je već knedla stala u grlu, a u očima se pojaviše suze. Okrenuo sam glavu od njega i nevešto brisao oči. “A što plačete?”, Tu sam se već zagrcnuo, “Pa nemam pojma. Znaš, Jovane, mnogo si dobar dečko i pored svega što te snalazi u životu”. Vadim telefon i pokazujem mu Lazarevu sliku “Jaooo, što je sladak. A ko je to, je l‘ to vaš sin?”, “Da, to je Lazar i ima 3 i po godine”, “Pa i moj brat je Lazar”, iskezio se od uveta do uveta. “Jel imate još neku sliku?”. Ulazim u album i pokazujem mu “Kako je lud, vidite šta radi sa mačkom, kako se ne plaši, pa skoro je veća od njega?” “Ma taj se ne plaši nikoga i ničega, on je mnogo dobar ali i nestašan, znaš”.

Već smo na Brdu kod crkve, vraćam telefon i vadim novčanik “Uzmi ovu hiljadarku, da imaš za sebe, kupi nešto, znaćeš ti šta već, pametan si i dobar”. Pomazim ga po kapuljači (koju nije ni skidao sa glave) i guram mu soma u džep “Ne, čiko, ja to ne mogu da uzmem, pa vi imate dete i treba vama”. “E, ja silazim na sledećoj, a gde vi silazite?”, “U Žarkovu, kod Maxija”. Ustao je i nasmejao se “Moj brat kaže da u Žarkovu žive seljaci, ali to je glupost je l‘ da, doviđenja i hvala vam za čokoladno mleko, ljubite Lazara”, “Hoću, hvala, i molim te budi dobar kao što jesi”.

Klimnuo je glavom i izleteo iz busa pravo na kantu na stanici u koju je zakucao tetra pak i otrčao u mrak…

Obrada teksta: Redakcija Fokus Vesti

Izvor: društvene mreže

Autor: nepoznat

 

x

Takođe pogledajte

Zvezda je uz studente!

Solidarnost rukovodstva FK Crvena Zvezda za sve studente i žitelje Kosovske Mitrovice ulila je nadu ...

Facebook