Najveće dostignuće uma je samopouzdanje

Nada Kostić je lekar, univerzitetski profesor i političarka, ali i prozni pisac, poetesa. Svojevremeno je bila ministarka zdravlja Srbije u prelaznoj vladi koja je osnovana nakon pada Miloševića 2000. godine. Ona danas, kao nezavisni poslanik zastupa ideje demokratije i slobode bez obaveze da pripada ma kojoj političkoj stranci.

 

Sve je naopačke

Ako imas božji dar,

Ako si u profesiji car;

Ako ti bog podari pamet,

Logiku, talenat;

Geni lepotu

Proporcionalnog lica i tela.

Ako poseduješ duh i šarm,

Ako si uspešan,

Ako ti se dive i poštuju te.

Ako si dobar ,osećaš i razumeš,

Svi, manje vredni

Biće odbojni.

Mrzeće te,

Zapravo sebe, jer te nisu vredni.

Okrenimo stvari,

Ovaj odnos sve kvari.

Umesto da uživamo u sreći,

Najlepše će uteći.

Nada Dobrica Kostić

 

 

Fokus Vesti: Lep uvod za razgovor, ova Vaša pesma. Prijatno iznenađenje od nekoga ko je život posvetio nauci, pravdi, pomaganju, žrtvovanju, višim interesima nacije, učenju, zdravstvu, politici…

Nada Kostić: Hvala Vam, ali tako nešto se i očekivalo od mene. Pisanje je moja velika ljubav, a sad ću pokušati da se vratim u vreme od pre dva veka i živote mojih predaka koji u mene naseliše različite talente za svakojake oblasti. Slušajući svoje roditelje, pre svega majku, a koja je slušala i svoju svekrvu, koja se zvala kao ja, Nada Kostić, koja je potekla od vojvode Luke Lazarevića preko Laze Dokića koji ima ulicu u Beogradu, saznala sam da mnogo starih Beograđana pamti dom moga oca, na Vračaru. On je išao u Treću mušku, bežao sa časova muzike, imao svoje drugove sa kojima je „pikao lopte“ i bežao od klavira lomeći sebi prst. Baš je nestašan bio. Mama i tata, našli su se na Tehničkom fakultetu. Moja divna majka je potekla iz porodice Stojanović. Moj deda Miša koji je u Grenoblu završio ekonomiju, kasnije je bio profesor na našem Ekonomskom fakultetu, i potpredsednik Insitituta za planiranje. Mama je dakle iz advokatske porodice, deda je završio na Sorboni, imao je doktorat sa ocenom 20, (ne deset) i diplomu na pergamentu. Bio je u Briselu, diplomata. Njegov otac bio je advokat, međutim veoma mlad se razboli i umre i moj deda napusti sve, i vrati se u Srbiju da nastavi očev posao, advokaturu. Niko se danas ne vraća u Srbiju zarad tradicije, i nastavka posla. Ja se za to zalažem, gledajući svoje pretke i njihova iskustva. Vidite ja sam doktor, sprecijalista, internista, endokrinolog, i pacijenti me vole. Zaista. Pomažem ljudima, imam dovoljno vremena da čujem njihovu priču, jer za mene pacijent nije stvar. Pre neki dan, jedan fini gospodin došao je kod mene na pregled i posle razgovora smo utvrdili da je samo pod stresom i da mu je neophodno da što pre otputuje i predahne od posla. Mislim da je stres okidač za mnoge bolesti, pa iz tog razloga i preporučujem poeziju kao odličnu terapiju za dušu.

 

Fokus Vesti: Detinjstvo u Beogradu, šezdesetih godina prošlog veka bilo je verovatno neobično zaniljivo…

Detinjstvo je bilo jako lepo, jer sam bila okružena ljubavlju. Vremena su bila siva. Tako je bilo. Igrali smo se kao deca gde god smo, i kad god smo stigli. Živeli smo s bakom u ulici Narodnog fronta u stanu koji se nalazio u srcu grada, a onda je tata kao inženjer i kako se to govorilo „deficitaran kadar“ dobio stan na Novom Beogradu. Došli smo tamo, u drugi svet koji nije bio građanski na koji sam do tada bila navikla. Sa decom koja su tamo živela ja sam se brzo uklopila. Odmah sam savladala taj socijalni test. Bila sam odličan učenik, nikada nisam imala tremu pred ispit, uvek je sve bilo kako se poželeti može, bar iz ugla mojih roditelja. Bavila sam se i muzikom, svirala gitaru i sigurna sam da sam svoju boemsku dušu stekla po rodbini sa mamine strane koja je generalno bila „veseljačka“.

 

 

 

Fokus Vesti: Vaša poezija ali i proza, kažu neki kritičari, nosi pečat proživljenog i doživljenog iz ugla izuzetno srčanog ali i emotivnog bića. Kakva su to iskustva da najbolje pevate o pokušajima da neko obesmisli ili ponizi jedno krhko biće.

Nada Kostić: Ne može niko da vas ponizi. Treba da osvestite to kad znate ko ste, šta ste, koliko ste postigli, šta znate, koliko vredite, koliko vas ljudi poštuje, bez obzira na zlobu i pakost. Kad ste svesni toga, kada imate to samopouzdanje, to vam niko ne može oduzeti. To je najveće postignuće uma. Je l‘ tako?

 

 

Boje

Puni smo ljubavi,

Loše naravi,

Puni smo samoće.

Nismo rođeni čadjavi,

Postali smo rđavi.

Život nas obojio

Svim duginim bojama

Sreće, tuge, uspeha,

Talenta, lepote

Spolja i unutra u neuronima,

Maticnim ćelijama.

Najlepši vatromet život.

Ti i ja

Mi smo uvek belo voleli

Zato smo se i zavoleli.

Nada Dobrica Kostić

 

U ponedeljak, 22 aprila, u biblioteci Milutin Bojić ogranak Hadžipopovac, u Primorskoj ulici, biće od 19 časova održana promocija knjige pesama Nade Kostić „Grofica hodi“. Svi ljubitelji lepe reči i mudre misli su dobro došli.

 

Autor intervjua: Dejan Grujić

x

Takođe pogledajte

“VAMA VEKE” – RAJ USRED NIČEGA

Prvi deo Poslednjih godina rumunsko primorje je postalo popularna destinacija za odmor, Međutim, ne posećuju ...

Facebook