Hvala – pa idemo dalje

Hvala – pa idemo dalje
U vreme kada je jagma za Kosmetom u ekspanziji i preti, a sa svih strana vrebaju grabljivice da otmu još od onogа što nazivamo svojom otadžbinom, kad plaćamo za ono što smo potrošli u vremenima na kojima su nam onomad mnogi zavideli, mi Srbi samo srbujemo, ali svako na svoj način i bez vajde po srpstvo. Promenili smo se; preci nas ne bi prepoznali danas jer u nama nema onih vrednosti koje su nam zavetovali otišavši mirno; neki s voljom i na vreme, a mnogi bezvoljno, poslati na onaj svet bajonetom ili kuršumom dušmana. Delimo se, osporavamo međusobno, krademo jedni od drugih, nezasiti smo zemaljskim, a glad za onim duhovnim zadovoljavamo zureći u silikonske lutke na malom ekranu koje su televizijski producenti izvukli sa kojekakvih drumskih svratišta za šofere, ili poskidali sa blistavih šipki postavljenih u klubovima namenjenim odabranoj, dobro platežnoj, ali poročnoj klijenteli. Čak smo i Crkvu uspeli da uvučemo u mulj podela, iako se zna da je to jedina srpska insititucija čiji kontinuitet nije dovođen u pitanje ni u jednom trenutku naše slavne istorije. Još od Svetog Save, Crkva je bila centar sabornosti nacije koja je vazda bila ugrožena napadima varvara različite fele, ali uvek moćna da, uprkos odustajanju nekih vernika od pravoslavlja i priklanjanja katoličanstvu i islamu, zadrži ono najvrednije uz sebe prostirući se izgrađenim hramovima i manastirima na svim teritorijama koje su naseljavali Srbi. Jasno je da je deklarativna podrška predsedniku Srbije, a koju je nedvosmisleno uputio Patrijarh srpski Irinej nakon Sabora posvećenog najljućoj srpskoj rani,  izazvala kod pojedinih predstavnika javnog i kulturnog a ponajviše političkog života, izvlačenje svirala iz pojasa za izvođenje nekih neskladom obojenih melodija koje su svojom kakofonijom samo pojačale strepnju zbunjenog naroda. Treba samo videti naslove novina u Srbiji. Lako ćete prepoznati one koje otvoreno navijaju za vlast, ali i one koji su zdušno za ono što se još uvek drži na staklenim nogama, a tepamo mu da je opozicija. Ono što spaja sve njih jeste to da su dobro plaćeni, neki našim, a neki i stranim novcima. E u toj klimi međusobnih uvreda, pozicioniranja u rovovima trajnog neprijateljstva i odsustva političke kulture, većina bira da uopšte ne prati vesti. To je greška. Na sajtu Gradske opštine Palilula moguće je pročitati nešto što se ne može podvesti u opis našeg aktuelnog trenutka. Naime, nedavno je ova opština proslavila svoju slavu – Markovdan. Dobro, pa šta sad? Pisac izveštaja je pedantno zabeležio da su tim povodom dodeljena priznanja zaslužnim institucijama, pojedincima ali i Fondaciji „Tijana Jurić“ zbog koje su se dugo lomila koplja oko toga da li iza nje stoji lično Aleksandar Vučić, a sve zbog inicijative ove fondacije da se uvede zakon kojim bi se ubuduće sprečilo ponavljanje zločina kakav je bio ubistvo mlade Tijane ali mnogo drugih mališana koje su zverski likvidirali monstrumi nedostojni slobode van zidina dobro utvrđenih rešetkama. Jedna rečenica u tekstu o proslavi Markovdana bila je provučena kao citat predsednika svih Palilulaca, Aleksandra Jovičića u kojoj je on direktno pomenuo imenom i prezimenom direktora Centra za kulturu „Vlada Divljan“ iskusnog Ljubišu Đurovića zahvalivši mu što je za kratko vreme ulepšao zdanje u ulici Mitropolita Petra, pokrenuo i uspešno sa svojim timom zaposlenih realizovao mnogo raznolikih programa i projekata uz najavu da se za leto priprema mnogo toga lepog za građane Palilule, od Tašmajdana do Borče, Karaburme, Slanaca… Sve će finansirati opština iz budžeta a jedan deo će izdvojiti i Centar za kulturu od svojih, ušteđenih para. Hm, ko je još video da u kulturi kod nas može da se nešto zaradi, a tek uštedi… Zanimljivo je da jedan od najmlađih osnivača vladajuće, pohvali jednog od najiskusnijih osnivača jedne od vladajućih stranaka, bez ikakvih ograda ili cinizma kakvom su inače skloni učesnici sa naše političke scene. Nema tu ni jedne reči koja bi mogla da nagovesti neku disharmoniju u odnosima Opštine koja uvek može da gunđa kako su pogrešno potrošena odobrena sredstva iz budžeta i Centra koji može da gunđa jer mu nije odobreno dovoljno sredstava. Ovde nije bilo kritike, bilo je pohvale i reči zahvalnosti što je u našim srpskim prilikama ravno čudu. A zašto čudu? Zato što smo to što jesmo, zato što gledamo kako da omalovažimo ili u najboljem slučaju prećutimo ako neko dobro radi, ako je čestit, i doprinosi svima na način koji je ljudski, patriotski, i ako baš hoćete prosrpski. Bilo je onih koji su kiselo prihvatili izbor iskusnog ekonomiste Đurovića za direktora Centra za kulturu „Vlada Divljan“. Nekima je smetalo to što pripada socijalistima, drugima to što je već zašao u zrele godine u kojima se od njega očekuje da se skloni i ustupi mesto navodno nekom mlađem i sposobnijem. A kome to? Zar mladi, sposobni i bolji od njega nisu pokazali koliko (ne) znaju? Da li je istina da su njegovima dolaskom u Centar za kulturu pokrenuti radovi na adaptaciji kompletnog objekta? Jeste. Ako ćemo pravo, fasadu još nisu sredili a bilo bi lepo da objekat koji nosi ime Vlade Divljana bude i spolja renoviran (pustite me one narodne da lepota dolazi iznutra). Onda predstave, festivali, koncerti, tribine, književne večeri… Da ne bude da je s druge strane duplo mlađi Jovičić bio u boljem položaju u odnosu na Đurovića; pomenimo toplog zeca kroz kojeg je morao da prođe takoreći golobradi mladić izabran na čelo najveće beogradske opštine. Dočekali su ga s nepoverenjem kao Vučićevog čoveka od poverenja koji je došao na poziciju koja mu ne pripada jer nema iskustva a samim tim ni znanja da se uhvati u koštac sa komunalnim i ostalim problemima opštine koja se proteže levom i desnom obalom Dunava ali i centralnom gradskom zonom. A onda je i on krenuo da radi sve ono što je decenijama čekalo da bude uopšte i primećeno. Zamislite samo koliko je u pravu bila ona Ljeposava iz Đekne kad je izjavila da nema veće prirodne ljepote od „češme u kuću“, a ja dodajem i asfaltirane ulice. Dobro me razumeju žitelji leve obale Dunava gde asfalta ima gde ga nikad nije bilo. Ih sad, da je samo asfalt, a gde je kanalizacija, to znaju najbolje oni kojima je nemaju. Mnogo je novca izdvojeno za kulturu i tu se nije štedelo u GO Palilula jer je prema jednom iskustvu iz Amerike, najviše isplativo ulaganje u tradiciju i kulturu pa tek onda u privredu, turizam i druge delatnosti. Zna se da se Jovičić uspešno bavio sportom, pa ne čudi taj duh fer pleja kojim je između ostalog uspeo da se uzdigne iznad čaršijskog političkog mulja punog zapleta nalik onima u tek završenoj „Igri prestola“. Naše igre se nažalost nastavljaju, nećemo se lako i brzo dozvati pameti, jedinstvu i slozi, ali makar ovakvim, usamljenim primerima, možemo ponekad dati sebi za pravo da pomislimo da nismo svi isti, i da se i među nama mogu pronaći oni koji su i dalje pobornici poštenja i sloge, rada i priznanja onima koji možda misle drugačije ali rade u istom cilju – za Srbiju. Čekam da Jovičić i Đurović obnove fasadu na Centru, pa ću im tek onda reći: Hvala, i idemo dalje.
fotografija: GO PALILULA
x

Takođe pogledajte

MIONA FILM FEST, drugi put

  Mionica, smeštena u srcu Srbije, od prošle godine je domaćin Festivala kratkog i dokumentarnog ...

Facebook