OAZA RASKOŠNOG NEMIRA

Gledaо sam ljude koje volim kako se pretvaraju u ljude koje ne poznajem.
Кoliko puta je svako od nas ovu rečenicu besomučno prevrtao po glavi u besanim
noćima neumorno razmišljajući u svim tim dragim ljudima, kako to zvuči ironično, koji su
se nesebično poslužili našom dobrotom, trošili našu iskrenost, hranili svoj ego našom
ljubavlju, gužvali naše emocije kao upotrebljenu salvetu, neumorno nas uveravajući u
svoju iskrenost i bezgraničnu ljubav. Na kraju od te silne iskrenosti i ljubavi nije ostalo ni
bled trag gorčine. No, nije vreme za kukumavčenje, okolnosti su takve da na traci života
se dešavaju nepredviđene stvari koje čoveku promene percepciju.

 

U poslednje vreme nečija inteligencija, kreativnost i dobrota me začude, ne zato što
sam postao gnevan na svet, ne zato što moje rane teže zaceljuju,već što takvih
pojedinaca je sve manje, našli su sigurna utočišta u svom svetu i njega retko napuštaju.
Nekad slabo poznat put te odvede u samo srce tame, dok nekad se nađeš u oazi
raskošnog nemira oplemenjenim lucidnošću prostora i ljudi.

Ovi rano jesenji dani uvaljani u nepredvidive sunčane intervale odveli su me na poetično
putešestvije prošarano ne izvešnoću. Čovek kad putuje u nepoznato uvek ga golicaju
neke pretpostavke, štipkaju benigne predrasude i tek na kraju stidljivo iz njegove nutrine
javljaju se ona inspirativna nadanja koja tinjaju u njemu kao prigušen plamen vatre.
Nebo iznad Tivta bilo je vedro sa nekoliko dobroćudnih oblačaka na horizontu. Avion se
bez većih problema spustio na široku pistu tivatskog aerodroma. Osnivač jedine, sad
već tradicionalne književne kolonije u Crnoj Gori, ZA DRUGA dobri duh primorja, pisac,
pesnik i novinar,Đorđe V.Gregović uz iskrenu dobrodošlicu me je sačekao i njegovom
besnom mašinom od dve hiljade kubika krenuli smo u pravcu zvanične prestonice
crnogorskog turizma. Ubrzo su se pojavile blistave zgrade Budve okupane suncem,
ulice prepune turista i omamljujući miris mora. Bez zadržavanja smo projurili u pravcu
Petrovca. Ni gužva na magistrali nije kvarila dobro raspoloženje. Nakon petnaestak
minuta vožnje automobil je sa magistrale skrenuo na sporedni put prateći putokaz na
kome je pisalo Kaženegre i Kuljače i manastiri Vojnići i Duljevo. Ubrzo su se nizovi
serpentina menjali kao na celuloidnoj traci pružajući sve spektakularniji pogled ka moru.
Vatromet lepote svakim novim pređenim metrom postajao je sve raskošniji. Pramenovi
magle obavijali su vrhove Paštrovske gore. Nakon nekih deset minuta vožnje iza jedne
oštre krivine pojavila se tabla dobrodošlice na kome je pisalo Kuljače. Kasno prepodne,
selom vlada apsolutna tišina. Opijajući miris divlje prirode okruživao je impozantni hotel
Paštrovski konak. Velelepno zdanje nudilo je putniku namerniku kvalitet i komfor. U
prizemlju hotela dočekala me je mala, ali odabrana grupa pisaca i pesnika koja je došla
iz svih krajeva regiona. Za stolom su sedeli Dorta Jagić najbolja hrvatska pesnikinja iz
Zagreba, Vita Trebovac čudesna poetesa i šefica najbolje novosadske knjižare Bulevar
Books, Rade Jarak kultni hrvatski pisac iz Dubrovnika, Željko Ivanković najnagrađivaniji
pisac iz Sarajeva i Ilhan Pačariz pesnička gromada iz Prijepolja ujedno najmlađi u toj
ekipi. Samo što sam naslonio torbu na kameni stub terase i seo na drvenu klupu vlasnik
hotela Paštrovski konak kao dobrodošlicu doneo je bocu belog vina, masline i sir.
Nakon sat vremena upoznavanja kroz razgovor zaključio sam da sam pronašao oazu
raskošnog nemira oplemenjenog lucidnošću prostora i ljudi. Ta moja, neko bi rekao
pretpostavka, potvrdila se u narednih sedam dana. Neobična skupina ljudi na čelu sa
domaćinima Đorđem V.Gregovićem i Dušicom Vugdelić kultnom budvanskom
novinarkom, plenila je inteligencijom, kreativnošću i dobrotom. Inspirativni dani jedan za
drugim su se nizali poput retkih bisera čineći moj boravak na književnoj koloniji
nezaboravnim, mada taj termin je pomalo bledunjav da se opiše sva čarolija koja me je
okruživala. Od ranog jutra, odmah nakon doručka, mala, odabrana ekspedicija
književnih stvaralaca nakon radnog dela dana i pisanja bloga, uskakala je u automobil
Željka Ivankovića i jurila prema Paštrovskim sunčanim obalama. Spektakularne plaže
Svetog Stefana, Miločera, Budve, izazivale su grozničav zanos kod svih članova
književne kolonije. U predvečerje vraćanje u rajsko mesto Kuljače donosilo je novu dozu
zanosa. Penjući se uskim drumom oplemenjenim brojnim serpentinama smišljali smo
ekscentrične scenarije od kojih bi vrsni holivudski režiseri mogli stvoriti svetski
blokbaster. I,tako, iz dana u dan, iz večeri u veče, malo, književno pleme, stvaralo je
dobru atmosferu i energiju gde god bi se pojavilo. Ali, uvek postoji to ali, tih sedam dana
je prošlo toliko brzo, zvučaće ovo kao kliše, da smo svi imali utisak da je upitanju jedan
dan. Svaki početak ima svoj kraj, rekli bi mnogi, samo ovaj naš kraj boravka u svetu
dobrih,kreativnih i inteligentnih ljudi više liči na novi početak u kome nema kraja. Evo
dok kucam u drvo da neureknem izgovoreno pokušavam da se aklimatizujem na
stvaran svet oko mene, no, to mi ide,jako, jako teško. Za sada adio Kuljačama,
Paštrovkoj gori, moru, do nekog novog viđenja.

Karlo Astrahan

foto:Privatna arhiva

x

Takođe pogledajte

RASTKO JEVTOVIĆ – U SLUŽBI STVARANJA

Rastko Jevtović je književnik, glumac, novinar i muzičar. Osnivač je mnogih manifestacija, kreator mnogih dešavanja, ...

Facebook