Prava umetnost podstiče ljude da budu ljudi

Rahim Karimov“ Pesnik nije jednostavna figura. On je poput termometra društva, kardiogram stvarnosti. Tako je bilo u prošlosti, tako je i sada. Rekao bih: „Biti pesnik – nije što i polje preći“. čovek koji nosi to zvanje svakog trena mora da oseća u sebi odgovornost pred Svevišnjim, pred Čovečanstvom. Kao da je odgovoran za Zemlju, Svet i Čovečanstvo. „

 

 

V. N. Nemački filozof Martin Hajdeger je o poeziji govorio kao o formiranju i primeni istine, glavnom izvoru metafizike. Poezija se, po mišljenju filosofa, ne pojavljuje kao umetničko sredstvo izražavanja ili odražavanja sveta, već kao otelovljenje same istine. Da li ste saglasni sa ovim mišljenjem, šta ja za Vas poezija?

R. K. Martin Hajdeger je, nesumnjivo, bio u pravu u svojoj izjavi o poeziji s naučne tačke gledišta. On nam je, kao veoma talentovan filosof, pesnik ostavio veoma originalnu formulaciju o predodređenosti poezije kao glavnog izvora metafizike. Poezija – nije stvaran fenomen, ali odražava stvarnost pri učešću razmišljanja, duha i osećanja. Poezija, po mom mišljenju, nije čista filozofija. Poezija je filosofija plus duh i osećanja. Istina, stihove može da napiše bilo ko. Ali, nije svakome dato da stvara poeziju. Sledeći svoju misao, reći ću i to da poezija nije samo filosofija plus duh i osećanja, već i dodir natprirodnih sila, tih «anđela», koji sede na tvojim ramenima. Neko se može i podsmehnuti ovim mojim rečima i stavi prst na slepoočnicu, no ja ću ,ipak, dovršiti svoju misao. Svevišnji daruje pesniku Poeziju na isti način kao što je proročanstvo otkriveno Muhamedu. Ona se javlja iznenada, kao ljubav, ali isto tako neočekivano može i da nestane. Sve zavisi od toga, na kom stepenu ostvaruješ misiju koju ti je namenio Stvoritelj. Da bismo do kraja bili dostojni uloge pesnika, u moralnom smislu moramo biti kristalno čisti. Ne kažu uzalud: « Ako se svet podeli na pola, pukotina prolazi kroz srce pesnika». Ili kako kažu na Istoku: „Ako želiš da saznaš kako živi narod ove ili one zemlje, pitaj pesnike tog naroda“. Kao što vidite, pesnik nije jednostavna figura. On je poput termometra društva, kardiogram stvarnosti. Tako je bilo u prošlosti, tako je i sada. Rekao bih: „Biti pesnik – nije što i polje preći“. čovek koji nosi to zvanje svakog trena mora da oseća u sebi odgovornost pred Svevišnjim, pred Čovečanstvom. Kao da je odgovoran za Zemlju, Svet i Čovečanstvo.

V. N. Da li su Vas oduvek zanimali stihovi, kako se pojavila želja da misli i osećanja iskažete pesmama?

R. K. Mene su još kao dvanaestogodišnjaka zanimali stihovi. Mada, reč „zanimali“ nije prava. Može se reći dа sam se od njih razboleo. Od najranijih godina sam bio vema emotivan dečak. Ko će znati zašto? Možda je to povezano sa mojim imenom. Rahim je jedno od mnogobrojnih naziva za Alaha. Karim, takođe. U našem narodu postoji verovanje u vezi sa „teškim“ imenima, da nema svako snagu da ih nosi. Dete koje dobije slično, počasno ime može da se razboli, ili umre od njegove „težine“. Ne znam, možda mi je Alah poklonio život u zamenu za služenje Njemu preko poezije. I jedna od mojih prvih pesama je bila „Monolog Zemlje“ u kojoj se Zemlja obraća Čovečanstvu posle atomske eksplozije u Nagasakiju, gde tu tragediju upoređuje sa ujedom škorpije i da se, bez obzira na tu bol, stenjući od bola privija na grudi svoje čedo Čovečanstvo. Ali, upozorava: ako ste tako nešto još jednom ponovi, prestaće da se okreće. Druga moja pesma je bila posvećana majci koja je svom sinu za rođendan volela da poklanja oružje, a koji je kad je odrastao postao ubica. Kasnije, kada je videla sina sa puškom u rukama kojom je ubijao ljude, ona izgovara: Ko te je , sine, naučio da ubijaš?! Oprosti, sine, svojoj nesrećnoj majci“. Naredna pesma je bila posvećena jelenu koji je postao žrtva predatora – tigrova. Kada sam tako nešto po prvi put video preko televizora, nisam mogao da se smirim. Činilo mi se da mi je svet toliko tesan, da čak ne mogu ni da dišem. Istog trena su mi se oči ispunile suzama. Tada sam, po prvi put shvatio, da u tom svetu Zlo može pobediti Dobro. Moje dečije srce se sa tim nikako nije moglo pomiriti. Moja se duša obraćala Bogu bivajući povređena što On sve vidi i ćuti… Veoma sam voleo da čitam. Omiljena mesta su mi bile biblioteke. Posle čitanja ove ili one knjige, dešavalo se da budem bolestan nedeljama. Ležao bih, ponekada sa temperaturom. Prolazile su godine. Završio sam školu. Zaposlio se, ali ni dana nisam mogao da živim bez stihova. Pisao sam ih svakog dana. I upravo sa tim stihovima, koje sam napisao u mladosti, upisao sam se na moskovski Institut za književnost „A. M. Gorki“. Naravno, do tada su moji stihovi već bili objavljivani u mnogotiražnim, regionalnim novinama.

V. N. Da li pesnik, zaista, u sebi nosi «iskru božiju» ili svaki čovek može da nauči da piše stihove?

R. K. Svaki čovek može da nauči da piše stihove, ali, da li takav čovek, zaista, može postati pesnik ako u njemu nema, kako ste Vi rekli, „božije iskre“? No, božiji dar se može pojaviti i nestati u bilo kom uzrastu. Sve zavisi od toga koliko je čovek sposoban da tu misiju, po mišljenju Stvoritelja, i ispuni. Sve zavisi od tvoje unutarnje, duhovne čistote. U božjem carstvu korupcija ne postoji, samo duša koja veruje, čiste ruke i svetle misli.

V. N. Ko su, po Vama, najbolji pesnici našeg vremena? Koga čitate, ko Vam se dopada?

R. K. Na žalost, mnogi su pesnici čije sam stvaralaštvo veoma voleo, napustili ovaj svet. Neka im je pokoj duši. Među njima su bili narodni pesnici Uzbekistana Abdula Aripov, Erkin Vahidov, Halima Hudajberdieva, narodni pesnik Kirgistana Egemberdi Ermatova čiju sam poemu „Prorok Muhamed“ preveo sa kirgizskog na uzbečki i ruski jezik (svaka od njih ima po 440 strana). Takođe sam veoma poštovao poeziju ruskih pesnika: Andreja Voznesenskog Jevgenija Jevtušenka, dagestanskog pesnika Rasula Gamzatova, narodnog pesnika Tadžistana Loika Šerali. Tom spisku mogu da pridodam i imena onih pesnika koji su živi i zdravi – narodnih pesnika Kazahstana Olžasa Sulejmenova, Muhtara Šahanova, narodnog pesnika Tadžistana Mumina Kanoata, narodnog pesnika Uzbekistana Amana Matčana, pesnika Sabita Madalieva. S poštovanjem se odnosim i prema poeziji ruske pesnikinje Ljudmile Šipahine. Zahvaljujući Internetu upoznao sam se sa stvaralaštvom mnogih pesnika i pesnikinja sveta. Ako mi dozvolite, naveo bih imena nekih od njih. Hadaa Sendoo (Mongolija), Agron Šele ( Albanija-Belgija), Žeton Keljmendi (Kosovo Belgija), Hani Ruvelere (Holandija), Mbizo Čiraša (Zimbabve). Маrija Мiraglija ( Italija), Аziz Mauntasiraroko), Georg Onse (Egipat) i mnogi drugi, nadam se da se neće uvrediti oni koje ovom prilikom nisam pomenuo.

V. N. Da li znate neke srpske pesnike, pisce?

R. K. Naravno, mnogo ih je za koje sam čuo. Sudeći po tome koliko je posetilaca na poetskim večerima i na međunarodnom Sajmu knjiga, u Srbiji se posebna pažnja posvećuje književnosti. Zahvaljujući Internetu upoznao sam mnoge poznate književnike iz Srbije. I sa posebnom radošću mogu da imenujem Milutina Đuričkovića, Slobodana Đurovića, Valentinu Novković, Anu Pravilović Alinor i druge. Veoma sam zavoleo njihovo stvaralaštvo. Sa njima imam veoma tople, prijateljske odnose. I time se ponosim. Čitaoci iz Srbije su veoma prijateljski nastrojeni. Toplo se izražavaju o tvom stvaralaštvu. Zajedno sa tobom, raduju se tvojim uspesima.

V. N. Kako, po Vašem mišljenju, treba da živi umetnik?

R. K. Umetnik, pre svega, treba da živi časno čuvajući čast kao zenicu oka. Treba da se trudi da je ne uprlja ni u kakvom slučaju. Prljavim rukama, prljavom dušom se ne može sazdati ništa svetlo. Ali, čistota zahteva žrtvu. Može se desiti da okolini ne izgleda da si sasvim normalan. Povremeno moraš trpeti i muku usamljenosti. Ali, bunar tvoj mora ostati čist. Čitaoci žele da piju čistu vodu iz tvog bunara. A iz prljavog se može izvući samo voda koja nije za piće. Nije ni čudo da je duša pesnika nalik prozirnom izvoru. Moralnom nečistotom samo možeš da prekineš vezu sa nebesima, sa svojim anđelima čuvarima, barem ja tako mislim…

V. N. Da li je naša planeta, planeta umetnosti ili novca?

R. K. U ovom trenutku, nažalost, Planeta novca, a ne suprotno. Na veliku nesreću, u poslednje vreme je i umetnost počela da se meri novcem. To je veoma opasna pojava naše epohe. Ali, prava umetnost još nije sasvim izumrla. Ona živi, još uvek seje dobro, služi Čovečanstvu. Podstiče ljude da budu ljudi.

V. N. U jednoj od knjiga, Haruki Murakami je napisao: „Čovek piše da bi povećao rastojanje između sebe i drugih ljudi“. Zbog čega Vi pišete?

R. K. Veoma poštujem stvaralaštvo tog poznatog japanskog pisca. Ne znam na šta je on mislio, kada je napisao tu frazu. Ja, na primer, pišem da bih skratio rastojanje između ljudi: pisca i čitaoaca. Između čitaoca i čitaoca, rođaka, nacija, naroda. Uvek tražim put do srca čitalaca. Trudim se da u njihovim srcima probudim ljubav prema mojim delima, prema junacima mojih dela. Želim da u njima probudim želju da budu nalik njima. Ne pišem radi zabave, ni radi slave, ni zbog nagrada, ili titula. Pišem zbog duga prema Stvoritelju. Ispunjavam misiju koju mi je on dodelio. Ja sam njegov propagandista, agitator. Njegove ideje propovedam putem reči. Po zovu srca.

V. N. Vi ste pesnik, pisac, prevodilac, kinoscenarista, može li se živeti od umetnosti?

R. K. Kao idealista proces „zarađivanje za život“ posmatram kao pogrešan koncept. Ma, gde da radiš, ma, gde da si zaposlen, bilo da je to oblast umetnosti ili finansijski sektor, zaradićeš tačno onoliko koliko ti je dao Bog. To jest, ma koliko da zarađuješ, kretaćeš se oko granice koja ti je data. Neko uspe da odjednom dobije tu granicu, a neko postepeno tokom života. U Kuranu se ne kaže uzalud „ako je tvoj komšija danas dobio malo više, ne gledaj u tuđe, jer sutra ćeš, možda, ti dobiti dva puta više nego tvoj komšija“. Mi, ljudi, ponekad ne shvatamo u potpunosti suštinu ove Istine. Zaboravljamo se. U jurnjavi za imovinom, bogatstvom ne primećujemo kako postepeno gubimo dostojanstvo. Ali, kad iznenada postanemo svesni toga, bude već kasno… Jer, ne hrani nas ni umetnost, ni tržište, ni proizvodnja već sam Stvoritelj. Naravno, moramo raditi u svim sektorima nacionalne ekonomije, u oblastima umetnosti, ali moramo se setiti da ćemo tamo dobiti tačno onoliko koliko nam Bog podari.

V. N. Šta je za Vas stvarnost?

R. K. Stvarnost je za mene sve što me okružuje. Od mrava do Sunca. Sve što je prirodno na takav način i posmatram. Ne osećam se kao predstavnik izdvojene nacije, već kao čovek Vaseljene gde je svaka travka, svaka staza – moja. Moja Zemlja je Planeta. Ne delim ljude na zemlje, nacije, narode. Moja Zemlja je Planeta i odgovoran sam za njenu sudbinu. Ona mi je poput majke. Volim je, obožavam, čuvam. Samo još želim da ta stvarnost uvek bude idilična, bezgrešna.

V. N. Aristotel je napisao „smisao života je da služimo drugima i da činimo dobro“. Da li delite njegovo mišljenje?

R. K. Aristotel je, razume se, bio u pravu u svojoj izjavi. I ona zvuči veoma humano, ali bih ga malčice ispravio. Smisao je služiti Svevišnjem koji će se pobrinuti oko svih nas, savesti, časti tako da dobro uvek pobedi. Smisao života je služenje toj misiji koju nam je dodelio Stvoritelj. A da bi čovek spoznao šta je smisao njegovog života treba da se, pre svega, zamisli nad tim zbog čega je stvoren. Sa kakvim ciljem mu je podaren život.

V. N. Šta je za Vas smisao života?

R. K. Za mene je smisao života služenje Gospodu. Služenje svom imenu, časti i dostojanstvu. Opravdati poverenje Stvoritelja zato što me je stvorio baš u ljudskom liku. I biti njegov dobar učenik. Stvarati ne u ime slave, ne u ime ličnog bogaćenja na materijalnom planu, već u ime duhovnog obogaćenja ljudi. Sve organe, sva čula koja su nam data posvetiti činjenju plemenitih postupaka.

V. N. Roman „Kamila“ je pobednik na konkursu „Книжное Искусство 2005“, koji se održavao u Biškeku. Te godine je i kirgiska „Книжна палата“ prepoznala roman kao nacionalni bestseler.

R. K. Knjiga je bila predložena i za državnu nagradu Toktogula. Roman je učestvovao na ruskim konkursima „Заветная мечта“, „ Большая книга“ i bio je nagrađen književnom nagradom Moldo Nijaza. Štampan je na uzbečkom, kirgiskom i ruskom jeziku.

V.N. Da li ste imali jasno osmišljen plan kada ste počinjali da pišete roman „Kamila“ i šta ste njime hteli da poručite čitaocima?

R. K. Ja sam po rođenju pesnik i ceo žuvot sam pisao samo stihove. Zatim sam se upisao na moskovski institut za književnost A. M. Gorki, odsek za poeziju. I nikada je ne bih zapostavio da se nije deselo nešto što me je na to nateralo. Ne razumeju svi poeziju, nažalost. Ako je i razumeju, onda je to na njihov način. Često je i pogrešno tumače, ti si stihovima želeo da kažeš jedno, a drugi mogu videti nešto u potpunosti drugačije. A to može poslužiti kao sredstvo da se ona okrene i protiv vas. To je bio prvi razlog, drugi je bile okolnosti nakon raspada Sovjetskog saveza. Novi tržišni odnosi koji su zagospadarili regionom počeli su, kao književnika, ozbiljno da me uznemiravaju. Proces privatizacije se neumoljivo razvijao. Ljudi su potrčali za bogatstvom. Interesovanje za duhovne vrednosti je umiralo iz dana u dan. U modu su ušle razne melodrame, tv serijali. Interesovanje za književnost se postepeno gasilo. A, to mi nije davalo mira. I preda mnom se pojavilo pitanje:“ Biti ili ne biti?“. Tada sam bio prinuđen da svu snagu usmerim na jedno, da napišem „telenovelu“ u prozi. Moj trud je urodio plodom. Siže romana sam uzeo iz života kakav su živeli moji zemljaci. Za kratko vreme o romanu se čulo čak i u okolnim zemljama. Glas o njemu došao je čak do kranjih delova Rusije gde su radili gastarbajteri iz Srednje Azije. Tako je sve krenulo. Na taj način sam naučio da izložim svoje misli u prozi, do detalja, da ne ostavljam nikome povoda da me kleveta…

V. N. Dobitnik ste mnogih nagrada, neke od njih su: laureat republičke književne nagrade Moldo Nijaz, laureat međunarodnog konkursa „Mnogo jezika, jedan svet“, kandidat ruske nacionalne književne nagrade „Pesnik godine – 2013“, „Pesnik godine – 2014“, „Pisac godine – 2014, „Pesnik godine – 2015. „Nasleđe – 2015“, „Nasleđe-2016“, dobitnik ste druge nagrade Međunarodnog književnog foruma -2012. (u Velikoj Britaniji) i mnogih drugih. Koliko su važne nagrade i kako su uticale na Vaše stvaralaštvo?

R. K. Nagrade su važne, posebno za stvaraoce. One su motivacija za njihov rad. Ljudi umetnosti vole cveće, ovacije. I to im može biti velika nagrada. Ako čitaoci vole tvoje knjige, tvoje junake, to je, takođe, nagrada. Nagrade su znak sveopšteg priznanja vašeg rada. Ali treba da budu časne, a ne kupljene. Ako slušaoci sa uživanjem slušaju tvoje pesme i aplaudiraju im, s zanimanjem gledaju filmove koji su snimljeni po motivima tvojih romana, to je, takođe, nagrada. Postoje nagrade u obliku ordena, medalja, novčane nagrade. Ali, ništa od toga ne može da utiče na moje stvaranje. Ono je isto kakvo je bilo u mladosti. Ponekad se stvaraocima nagrade ne daju po talentu, već po uzrastu…

V. N. Hoćete li i dalje da pišete, ili ste zadovoljni postignutim?

R. K. To ne zavisi od moje želje, da li želim ili ne. Zavisi od Stvoritelja. Ako mi dozvoli da živim, budem zdrav svakako ću pisati i poeziju i prozu. Kao što sam već napomenuo: za sve postoji granica, pa i za život, za stvaranje. Ukoliko još nisam iscrpeo granice, onda ću pisati. Sve zavisi od toga, da li će me ljudi čitati. Mogu li da napišem nešto korisno za njih, o tome se radi.

V. N. Početkom 2005. otpušteni ste iz regionalnog odeljenja za kulturu, zbog čega?

R. K. Ni do dana današenjeg ne mogu da nađem odgovor na to pitanje. Čini se da sam bio jedan od vodećih stručnjaka odeljenja za kulturu. Iako sam nadgledao bibliotečku mrežu i muzeje u regionu, odgovoran sam bio za najvažnija pitanja iz čitave kulturne sfere regiona. Sva dokumentacija na ruskom jeziku bila je na meni. Pisao sam tekstove odluka ne samo iz oblasti kulture već i iz regionalne državne uprave koja se odnosi na kulturnu sferu. Razrađivao sam planove za narednu godinu, dobijao izveštaje. Pripremao kvartalne informacije višim instancama. Pisma višim instancama sam ja pisao. Regionalni zavičajni muzej je dobio status „Narodnog“. Kasnije je „Planina Sulejman“ prepoznata kao kulturno nasleđe Uneska. U svemu tome sam imao aktivno učešće. Bio sam izvršni sekretar atestne komisije Odeljenja za kulturu. Nažalost, mnogo je nepravde koju sam doživeo, ukratko, ne cene se ljudi koji su stručni, već oni koji klimaju glavom…

V. N. Oldos Haksli je u knjizi „Vrli novi svet“ napisao:“Ako nisi kao drugi, osuđen si na samoću“. Da li ste saglasni sa tom izjavom?

R. K. Sa velikima se ne spori. Da, on je bio u pravu. Saglasan sam u celosti. Ako nisi nalik na druge, možeš čak da budeš i izgnan, bez obzira na nevinost. Samo pokušaj da dokažeš suprotno.

V. N. Izdavačka kuća „Alma“ iz Beograda objavila je Vašu knjigu „Priče za decu“. Meni je pripala čast da budem prevodilac pomenute knjige, koja je kasnije dobila nagradu za najbolju knjigu prevedene proze za 2019. od strane Udruženja književnih prevodilaca Crne Gore. To potvrđuje da umetnost ne poznaje granice. Kako ste se osećali kada ste saznali za to?

R. K. Bio sam veoma srećan, naravno. Nisam mogao da se smirim od radosti. Ali, osim sa svojom porodicom, nisam imao sa kim da podelim tu radost. Istina, prijatelji sa fejsbuka su mi čestitali na uspehu i ja sam im na tome zahvalan. Loše je kada vaši uspesi nikoga više ne raduju… U takvim trenucima se nehotice setite svojih roditelja, neka im je pokoj duši…

V. N. Ko je od poznatih autora imao snažan uticaj na Vaše stvaralaštvo?

R. K. Na moje stvaralaštvo je najsnažniji uticaj imalo stvaralaštvo pesnika A. S. Puškina, Šekspira, Hajama, Rumija, Navai, pisaca Etel Lilijan Vojnič, Džeka Londona, Žorža Sanda, Rašada Nuri Gjutekina, A. P. Čehova, I. S. Turgenjeva, A. Kuprina, N. S. Leskova, Đovani Bokača, Edgara Poa, Ernesta Hemingveja, Leonida Andrejeva i drugih.

V. N. Da biste mogli da date nekoliko saveta onima koji počinju da pišu?

R. K. Mladim autorima savetujem da, pre svega, budu pošteni, pristojni, iskreni. Da čuvaju savest do kraja života. Da služe istini, budu bogobojažljivi. Da ni u kakvom slučaju ne podlegnu prevarama, lažima. Da, pre svega, budu i ostanu pravi ljudi.

V. N. Šta je za Vas sreća?

R. K. Dostići cilj svog života. Pobeda pravde. Osećanje da Bog postoji!

 

Rahim Karima (Karimov), Kirgistan Rahim Karim (Karimov) – uzbečkoruskosovjetski pesnik, pisac, esejista i prevodilac. Rođen 6. jula 1960. godine u gradu Ošu (Kirgistan). Godine 1981. upisao se na odsek za poeziju na Institut za književnost „ Maksim Gorki“ u Moskvi. Diplomirao 1986. godine. Član Nacionalnog Saveza književnika Kirgistana, portparol Međunarodne federacije ruskih pisaca u Kirgistanu (London-Budimpešta), član Saveza pisaca Rusije, dobitnik nacionalnih književnih nagrada pod nazivom moldavski Niaz, Egemberdi Ermatov. Laureat međunarodne nagrade Peter Bogdani (Brisel – Priština). Laureat međunarodne nagrade Svami Vivekananda Vorld (Indija). Član Svetskog haiku asocijacije (Japan). Nagrađen Zlatnom medaljom na Međunarodnom forumu pisaca (Etiopija). Pobednik regionalnog takmičenja Oš “Altin Calem 2003”. Autor nacionalnog bestselera “Kamila”, dobitnik je druge nagrade na Međunarodnom sajmu knjiga forum Otvorena Centralna Azija, festival – 2012 (Ujedinjeno kraljevstvo) Kopredsednik Saveta Skupštine naroda evroazijske književnosti. Autor je više od 40 knjiga originalne, prevedene poezije i proze. Njegove knjige su objavljene u Kirgistanu, Uzbekistanu, Kazahstanu, Ukrajini, Belorusiji, Rusiji, Azerbejdžanu, Velikoj Britaniji, Kanadi, Mongoliji, Rumuniji, Grčkoj, Holandiji, Zimbabveu, Indiji, Tunisu, Saudijskoj Arabijie, Albaniji, Belgiji, Pakistanu, Republike Kini, Japanu, Meksiku, Venecueli, Poljskoj, Makedoniji, Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Afganistanu. Oženjen, otac trojice sinova.

 

Intervju: Rahim Karimov

Razgovor i prevod, Valentina Novković

x

Takođe pogledajte

VOJISLAV RADOJKOVIĆ: RELIGIJA I HRANA

Ovo pišem 25. maja, na dan Titovog rođenja, a neposredno posle Ramazana i razmišljam o ...

Facebook