RETKA ZVERKA – ČITALAC

Bilo je 14:00h kada mi je pred nosom proleteo autobus iz Šapca za Beograd. Popizdeo sam. U 16:00h treba da se nađem sa piscem Draganom Velikićem, kako bi me uveo na dodelu Nin-ove nagrade.

Upoznao sam ga slučajno, jureći niz Takovsku ka biblioteci „ Milutin Bojić“ da vidim da li je Karlo, urednik programa biblioteke, tamo. Noć pre toga rekao mi je kako bi bilo dobro da dođem na neko književno veče i intervjuišem jednog od dva skorašnja dobitnika Nin-ove nagrade koji će biti u Bojiću to veče. Ali mi, iz nekog razloga, nije mogao reći koga.

Ispred palilulske pijace sreo sam Velikića kako zamisljeno hoda u suprotnom pravcu. Za tren sam zastao, okrenuo se i pošao za njime.

S obzirom da je hodao zamišljeno, pognute glave, čekao sam trenutak da uzdigne glavu kako bih mu prišao. Hodao sam polako iza njega, i kao bokser, čekao otvaranje. Kada konačno podignu glavu, ja priskočih.

– Gospodine Velikiću? – rekao sam staloženo praveći se da ga ne pratim već pet minuta.

– Ja sam – rekao je začuđeno. – A vi ste?

– Samo čitalac. Ne brinite.

– Aha. Znate, vi ste izumirajuća vrsta. – uzvratio je vedrim osmehom.

– Jebiga. – rekao sam nervozno ne znajući sta drugo da kazem.

Nasmejali smo se.

– A ti si tu iz pete gimnazije pretpostavljam.

– Ne, ne. Idem do Bojića. – rekao sam pokazujući prstom u smeru biblioteke. – Danas je neko književno veče, na kome bi ja trebalo da intervjuišem nekoga od vas Ninovaca. Ali mi nije rečeno kojeg. Rekli su mi da će doći dvoje, tako da sam ja, budući da ste vi jedini dvostruki dobitnik, računao da su pedeset odsto veće šanse da ćete vi doći nego bilo ko drugi.

– Izgleda da te je matematika izdala. – rekao je. – S obzirom da ja ne dolazim. Verovatno će tamo biti ovaj najnoviji. Kako se beše zove. Ilić. Saša Ilić.

– Pretpostavio sam. Ali s obzirom da sam tek sinoć saznao, njegova knjiga mi posle podesetak stranica nije izgledala dovoljno zanimljiva da zbog nje ne spavam. A i čovek je dobio Nin-ovu nagradu. Što znači da je imao na stotine intervjua proteklih nedelja. Nema pitanja o njegovom liku i delu koje mu nije postavljeno. Tako da bih pričao sa njime o svemu samo ne o njegovom pisanju.

– Pametno. Meni intervjui poslednjih godina dođu kao neka rutina.

Hodali smo uz Takovsku, tražeći neku prodavnicu jastuka. Pričali smo o njegovoj knjizi „ Islednik“, gde spominje određenog ministra kome sekretarka navlači čarape. Negde u nekom intervjuu se secam da je spomenuo da je to stvarna osoba, ali da ne bi delio koja. To me je kopkalo godinama. Čak sam imao opklade i rasprave o tome ko je u pitanju. Kada sam ga konačno upitao, glasno se nasmejao.

– Dobar si čitaoče, dobar. – mahao je prstom. – Ma *******.

Istog trenutka prasnuo sam u smeh. Oduvek sam mislio da je Dačić u pitanju.

– To znaju samo dve osobe. – rekao je.

– Sada tri, ali će se taj broj od danas znatno povećavati. – uzvratio sam još uvek pokušavajuci da prestanem da se smejem.

– Ma neka. – dodao je. – Nek se širi.

U tom trenutku prišla mu je žena koja je izgledala kao da mu je blizak prijatelj.

– Ovo je moj prijatelj, čitalac – reče Velikić prijateljici pokazujući rukom na mene.

– E ja ne bih više da vas davim, a i svakako žurim. Tako da odo ja. I ako vas ikad sretnem u gradu, smaraću vas još malo. Pružio sam im ruku i pošao ka vratima.

– Čekaj! – uzviknu Velikić. – Evo ti moj broj, pa me zovi kad oćeš da smaraš.

Zastao sam na tren. Pogledao Velikića, pogledao njegovu prijateljlicu, pa ponovo Velikića. Jel mene neko sprda. Jel ovo skrivena kamera. Karlo voli da zajebava. Možda je on nagovorio Velikića na ovo. – pomislio sam u sekundi.

– Dajete mi vaš broj? – upitao sam začuđeno.

– Da bre, evo ti piši.

Upisao me je u telefon kao „ Čitalac“, a ja njega kao „ Jebeni Velikić“. Nakon toga ponovo smo se rukovali, pozdravili, a ja sam otrčao na književno veče na kome na kraju nisam ni odradio intervju.

Od ninovaca bio je samo Saša Ilić, koji nije izgledao previše raspoložen za bilo kakvu interakciju sa ljudima. A kamoli novinarima. Tako da mi je jedina nada za bilo kakav intervju bio Velikić, a ja sam još uvek zatočen u Šapcu bez povratne karte i kinte u džepu.

Kraj prvog dela.

Tekst: Stefan Milošević

Foto:Andrea Damjanović

x

Takođe pogledajte

DECA KOJA SAMO ZNAJU ZA BATINE I GLAD

    Nije me sramota što nemamo, što nas tata bije, što imam tikove. Sramota ...

Facebook