ŠUMSKI ČOVEK ALESANDRO BUMBAK

 

Nema struju i spava u kamp kućici, no Alessandro Bumbak kaže da nikad nije bio sretniji te mu ne nedostaju ljudi jer ga posećuju prijatelji i drugi umetnici u njegovoj šumskoj oazi. Struja su mi zvezde, mjesec i nebo, a živeći na ovakav način, sam biram kada ću biti u društvu ljudi, smireno nam i sa smeškom govori Alessandro Bumbak (60), slikar i konceptualni umetnik koji već punih 28 godina živi u šumi nadomak Umaga.

Sandro, kako ga svi zovu, na svojoj šumskoj parceli od šest hiljada kvadrata nema struju, spava u staroj kamp kućici, a nakon godina i godina dovlačenja vode u kantama iz lokalnih gostionica ili od prijatelja, tek je pre godinu i po dobio tekuću vodu. Društvo mu svakodnevno prave kujica Kira, stabla koja su njegovi prijatelji i zaklon, lekovito bilje i mnoštvo umetničkih instalacija koje se protežu svuda, duž velike, šumske parcele. Neke su njegove, a neke su napravili prijatelji umetnici koji često dolaze na druženje u Sandrovu šumsku oazu. Zato u celoj ovoj Sandrovoj priči ni ljudi ne nedostaje, jer kod njega su često posetioci, prijatelji, umetnici i putnici namernici iz svih krajeva sveta. Ovaj neobični čovek, kojega svi zovu “Čuvar vatre”, svake godine 01. septembra organizuje u svojoj šumi veliko druženje uz krijes, i tako slavi datum kada se odlučio na šumski život. Bude tada, kaže, i po stotinu prijatelja i poznanika na fešti, pa za tu priliku Sandro posudi agregat. Kupovati ga ne želi, kaže, jer se boji da mu ga netko ne ukrade. 

Rođen sam i odrastao u Umagu, a ova šumska parcela je moje nasledstvo, moja dedovina. Druga supruga, Zdenka, poželela je živeti u šumi bez ikakvog luksuza, iako je rođena i odrasla u Sloveniji u lepoj kući. Tako smo zajedno 1991. došli ovamo. U početku smo kuvali vani, na logorskoj vatri, a uskoro smo napravili i malu brvnaru od daski. No ona se s vremenom raspala – priča nam Sandro dok mota duhan i osvežava grlo gutljajem domaćeg vina. Sedimo na improvizovanom punktu za druženje pokraj prostora za paljenje krijesa, okruženi mnoštvom starih hladnjaka koje je Sandro prenamijenio u spremišta. Ima ih po celoj parceli, kuda god kreneš, naletiš na hladnjak u kojem su suđe i kućne potrepštine. Jedan je čak napunjen knjigama, i umetnik kaže da je to njegova biblioteka. Pa otkuda ih toliko, pitamo ga. A znaš kako je, vide ljudi da si upotrijebio jedan za spremište, i onda, čim nekome crkne frižider, zovu i kažu “Ej, Sandro, jel trebaš još jedan?”. I tako ih se nakupilo kroz godine – smeje se naš šumski čovek pokazujući usput kako je u hladnjacima sve uredno složeno. A iako ga je na šumski život nagovorila druga supruga, danas je Sandro sam. Od Zdenke se rastao, a s prvom suprugom ima kćerku koja je majka troje dece. S obe bivše žene je u dobrim odnosima, a podruži se Sandro rado i često s unucima. Neretko ode i do najbližih gostiona “u civilizaciji” gde ga svi znaju. Kreće se isključivo autostopom ili hodajući. Ponekad mu, kaže, dođe želja da ode u Umag među ljude, pa to i učini, ali se vrlo brzo vrati u svoju šumu. Profesionalno slika od 1983. godine, i iako je samouki slikar, kaže da su mu brojni akademski umetnici preneli svoja znanja. Zahvaljujući slikanju Sandro je proputovao čitavu Europu gde je na ulicama velikih metropola prodavao svoja dela. Svoj talent naziva Božjim darom, i otkriva da ga je nasledio od mame koja je takođe volela crtati i slikati. Kao slobodni umetnik Sandro nema stalnih primanja, no ima svoju formulu preživljavanja koja funkcioniše već godinama. Njegove slike se, naravno, mogu kupiti, a mnoge od njih na neki način iznajmljuje restoranima i konobama kako bi njima ulepšali enterijer. Zauzvrat Sandro često na tim mestima dobije topli obrok. Kada je hrana u pitanju, i prijatelji redovno misle na njega te mu donose hranu. Evo vidiš, baš sam jučer dobio gljive, zelenu salatu i kruh – pokazuje nam namirnice na obližnjem stoliću te dodaje da i sam bere gljive i šparoge kojih je na proleće u izobilju. Mnogi se verovatno pitaju zašto netko, uz sve udobnosti i tehnologiju koju pruža 21. veku, odabere život usred šume. No Alessandro kaže da je sretan čovek. Zdravlje ga dobro služi, tek su mu malo noge teške u poslednje vreme. Ne očekuje, kaže, nikakvu mirovinu od države, i nije ga strah starosti. Bude mu teško i svlada ga tuga samo kad izgubi prijatelje.


– Ostat ću ovde u šumi sve dok budem mogao hodati – kaže nam na odlasku dok pada dogovor kako ćemo se zasigurno opet uskoro videti na nekom šumskom druženju.

Tekst: 24 sata.hr

Foto: Duško Marušić

x

Takođe pogledajte

PUNKS NOT DEAD

  U sredu 6. juna 2018. godine, u gradu Tuluzu na jugu Francuske, počelo je ...

Facebook