VOJISLAV RADOJKOVIĆ: Drage žene ne čitajte ovaj tekst

Naša reprezentacija je razbila Norvešku, pa mi je došlo da napišem par reči o toj veličanstvenoj igri. Zašto muškarci(pravi) toliko vole fudbal? Pre svega, zato što ga je najlakše poistovetiti sa ratom.

Dve suprotstavljene strane, zastave vijore na vetru, čuju se topovski udari, zakrvavljenji mužjaci na terenu i tribinama spremni su da zgaze jedni druge. Čak i ja ovako smotan i kilav, sa dve desne noge (prirodno sam levak) slavim svaku pobedu svog tima. Prava muška borba. Polupani nosevi, povremeno polomljenje noge na terenu, a na tribinama i oko stadiona padne i po koji mladi život. Sukob traje i po kiši i po snegu. Fudbaleri nisu kao ove šmizle od tenisera recimo. Njima bre smeta i kad se neko dere na tribinama, uzjogune se i neće da pikaju lopticu. Fubalere, gađamo upaljačima, bacamo baklje na njih, oni i dalje ljube grb svog kluba, svoje zemlje, uprkos svemu.

Rat.

Pravi rat besni na Nagorno-Karabahu, trenutno. Tinja tiho u Siriji, pitaj boga gde će uskoro buknuti. Bio je ne tako davno i kod nas. Da vas ne podsećam da je sukob između nas i Hrvata, skoro pa počeo na stadionu. Ja, kao proverena kukavica i ratni begunac, zbrisao sam u inostranstvo, dok je moja Srbija ratovala sa NATO paktom. Na sreću pobedismo u tom ratu. Naravno da sam navijao za nas sa bezbedne udaljenosti, ali zar ne mislite da je čudno što velika većina nas Srba navija za Jermeniju? Da, dobro, hrišćani su, kao i mi, ali izgleda mi kao da je preslikana situacija sa Kosovom.

Nagorno-Karabah je Azerbedžanska teritorija koju drže Jermeni, većinsko stanovništvo tamo. Da sada ne idem dalje i ne povezujem to kako je i Kosovo pod komunističkim režimom dobilo status pokrajne, i kako je sovjetska vlast olako pravila te njihove republike, seckala granice i zašto sada zbog toga pada krv.

Zatim, fubale je jednako seks. Na utakmici, padne jedan, dva gola. Ako padne tri ili više, radosti nikada kraja. Kao orgazam. Nije to kao kod košarkaša, 100 koševa, alo? Ne, braćo. Gol jeste jednak orgazmu. Čekamo ga, navijamo da se dogodi, a kad padne, onda sledi delirijum. Naši heroji se maze na terenu, na tribinama se svi ljube, Oni što su primili gol su, hm… ko jebani. Dobro, dešava se da se utakmica završi bez pogotka, bez zabijanja pod prečku. Evo recimo meni sve češće. Lepo razvijem igru, letim oko gola i kada bi trebalo samo da ga zabijem, promašim. Uprkos tome, nadam se novom meču, sledećoj utakmici. Nada poslednja umire, u utakmici i u seksu.

To što ima ova plemenita iga je i lako poistovećivanje sa našim sportskim junacima. Ne treba nam ništa, jakne mogu biti golovi, konzerva može biti lopta. Evo recimo ja. Pivo u jednoj ruci, cigareta u drugoj, majica na kojoj piše „Maradona“, i poslednja sam linija odbrane mojih drugova na roštiljanju, na livadi. Rukometaši, odobojkaši, vaterpolisti, samo zakeraju. Te im treba koš, neka mreža, te voda… Hoću da kažem, za fudbal ne treba ništa, sem borbenog srca. Samo fubal može da se igra svuda.

Fudbal je i suva psihologija. Samo u njemu teoretski možeš da ne napadaš, nema ograničenja poseda lopte. Svi ostali, ili tri puta mogu da je pipnu, ili sirena se razdere i da loptu protivniku. Na taj način, ti sportovi su robotizovani. Ljudi, zato smo mi dobri u basketu i drugim sportovima. Par sekundi do kraja napada i niko neće da ti prebaci što si šutirao. Nemaš ogovornost, sem ako nisi na travnatoj areni. Vezni red je mozak, odlučuje u kom pravcu i na koji način se cela situacija razvija. Odlučuje da li se ubacuje u napad ili samo proigrava egzekutore iz špica. Nigde ne postoji „odbrambena taktika“ sem u fubalu. Zatvoriš se, igraš bunker, jedna kontra i gotovo. Pobedio si. Može i suprotno. Sve je u tvojim rukama, ali prosto ne ide. Tim ne može da poveže dva pasa, promašuje zicere, svi se samo bledo gledaju, ne ide. Kao u životu. Završiš faks, ili izučiš zanat, daš sve od sebe, ali uspeha nigde.

Zato i ovaj moj šok dok sam gledao nas kako igramo protiv Norvežana. Kao da nismo bili mi. Nismo pali kad su izjednačili, bili smo maštoviti, kreativni. Sve vreme je izgledalo kao da znamo šta radimo. Staloženi, jedinstveni, sigurni u sebe, borbeni. Izgledalo je i da verujemo u sebe (čak). ‘Ajde da ponovim; Srbi, staloženi, sigurni u sebe, kreativni, maštoviti???? Moguće je, braćo, i u fubalu i životu.

Autor kolumne: Vojislav Radojković

x

Takođe pogledajte

DECA KOJA SAMO ZNAJU ZA BATINE I GLAD

    Nije me sramota što nemamo, što nas tata bije, što imam tikove. Sramota ...

Facebook