IGOR IGNJATOVIĆ, hirurg, pesnik: Pesnika, kao ni umetnike, dok stvaraju ne zanima spoljašnji svet

Igor Ignjatović, hirurg, pesnik: Pesnika, kao ni umetnike, dok stvaraju ne zanima spoljašnji svet. Kad završe svoje škrabotine i mazotine, onda traže nagrade, priznanja i divljenje okoline. Zato svaki umetnik i književnik, na izvestan način, jeste licemeran. Ovamo je „na vezi“ sa Olimpom, a onda traži galeriju i izdavačku kuću da mu pomogne da svoj „proizvod“ plasira.

Razgovor vodila: Valentina Novković

Ako se osvrnemo na 19. i 20. vek, pisaca među lekarima nije bilo mnogo, da pomenemo A. P. Čehova, Mihaila Bulgakova, Arčibalda Kronina, Dr Vladana Đorđevića (ovo je i godina u kojoj obeležavamo devet decenija od njegove smrti), Lazu Kostića, Jovana Jovanovića Zmaja.

Čehov je imao običaj da kaže „Medicina je moja zakonita žena, a književnost moja ljubavnica“. Na koji način Vi doživljavate književnost, a kako medicinu. Da li je bavljenje medicinom na osoben način uticalo na Vaše stvaralaštvo?

Iskreno, ne previše, a presudno svakako nije. Počeo sam da pišem i crtam još u osnovnoj školi kada još nije niti postojala ideja o tome šta će biti moja buduća profesija. Ja volim da kažem da sam „hirurg zato što sam pesnik, a ne pesnik zato što sam hirurg“. Hoću da Vam kažem da bih isto pisao kao što pišem i da sam advokat ili arhitekta. Medicina mi jeste dala jednu specifičnu vrstu znanja, u prvom redu, o anatomiji i gradji ljudskog tela koju sam koristio kasnije u stvaralaštvu, ali daleko više u svojim crtežima nego u pesmama. Ako baš hoćete da nadjem neki najmanji zajednički sadržalac izmedju hirurgije i poezije, onda je to definitivno želja da se „zaviri s one strane vidljivog“ i da se „zagrebe ispod površine“ i dokuči šta je to u onom „najdubljem i najsitnijem u nama“ što nas pokreće. U hirurgiji disekcijom tkiva dolazimo do sve sitnijih i finijih struktura, a u poeziji promišljanjem pokušavamo da rasčlanimo egzistenciju i njene dileme na „osnovne sastojke“, ne bismo li lakše razumeli veliku tajnu koju zovemo život.

Da li nam je Kafka, kako to kažete u jednom stihu „razbio sva ogledala“. Kakva je stvarnost ispred razbijenog ogledala i da li se iz delova ipak može sastaviti celina na kojoj se neće poznati pukotine?

Razbio jeste, i sebi i nama. Zato je zamolio svoga prijatelja Broda da rukopise njegovih, ispostaviće se najboljih, romana spali. Iako se to tradicionalno pravda time što je bio prilično slab, a rukopisi su bili daleko od njega, ne mogu da shvatim zašto, ako je to iskreno želeo, nije zamolio Broda da mu ih donese i zapali šibicu, a on samo da je baci na hartiju. Nije, zato što kao i svi ljudi koji nešto stvaraju, ima iskonsku, prirodnu i ljudsku želju da bude shvaćen i prihvaćen. I u tome nema, ama baš ništa loše. Ogledala su razbijena onoga dana kada smo se rodili i izvedeni pred sud kao nedužni Josef K. Mi još kao deca u ogledalu gledamo u sliku sebe samih već drugačijih, povredjenih i na izvestan način deformisanih. Jedan stih u mojoj pesmi kaže, „ko je tražio ovaj život i ko mi ne da da ga vratim“? Već sa rodjenjem doživljavamo nekakvu primarnu povredu i od tog trenutka smo izloženi daljim mogućnostima povrede i agresije usmerenih ka nama. Istina je da nismo tražili da se rodimo i postojimo, ali ne treba zbog toga da uništimo svoj život, jer nam je ipak, na neki čudan i misteriozni način taj život dat, bolje reći, poklonjen. Tu smo gde smo i valja se boriti, za ljubav, za život, za bolji svet i budućnost naše dece. I ovo pisanje i naš razgovor deo je tog „lepljenja polupanih delova ogledala“.

Da li se sećate prve pesme i čime je bila inspirisana?

Kao kroz maglu. Gimnazijski dani, mladost, ludost, radost (glupost!), i neka prva ili druga ljubav, nesretna, naravno, jer kako pisati pesme srećnoj ljubavi!? To sada meni izgleda kao davni, prošli život. Sa ove distance od 30 godina, teško mi je da shvatim da sam ja ista ta oseba koja je jednog leta gospodnjeg sedela na kamenim stepenicama tamiškog keja u Pančevu i cmoljala što mi je „jedina prava i stvorena za mene“, posle letnjeg raspusta, dala korpu! Posle ih je bilo još najmanje četiri ali tada je to bio moj mali poetski mini-smak sveta i ja sam, u slavu svoje tužne dečačke ljubavi, napisao jednu slatko-tužnu pesmu na terasi sobe svoga stana.

Uzori u pesništvu i književnosti uopšte?

Da prebrinemo prvo prozu, ako može. Fjodor Mihajlovič Dostojevski je, za mene, najveći i najznačajniji pisac u istoriji svetske književnosti i oko toga nisam spreman da se „pogađam“. „Braća Karamazovi“ su, naravno, najbolji roman istorije svetske književnosti i oko toga, takodje, nema diskusije. Ako moram još nekoga da „izbacim“, neka to bude Franc Kafka i njegov famozno-jezivi „Proces“ i Servantes sa, malo je reći, remek-delom „Don Kihot“. To je klasika, a od savremenika, Kormak Makarti je meni svojim romanom „Put“, doslovno pomerio i rasturio i dušu i telo i mozak. Taj roman je za mene, svojevrstan, „kraj književnosti“ i mislim da posle njega, neće imati više, gotovo, ništa pametno da se kaže. Kada govorimo o poeziji, postoji i tu Dostojevski, i to je za mene Džon Milton. „Izgubljeni Raj“ je, za mene, najveće poetsko delo ikada napisano, čak i u prevodu Milovana Đilasa. „Paradise Regained“ bio je neuporedivo slabiji, što je i očekivano, s obzirom na pretencioznost projekta, a imajući u vidu da, kao vrsta, trenutno, bauljamo po blatu i kaljuzi desetog kruga pakla sa snažnom tendencijom da prodremo i u jedanaesti. Volim ovu ekipu „ostrvskih romatičara“, Blejka, Šelija, Bajrona i Kitsa. I, naravno, Vilijema Batlera Jejtsa. Ako pričamo o našim prostorima, poezija bez Branka Miljkovića, za mene je nezamisliva. „Vatra i Ništa“ i posle ništa. Ujević, Crnjanski, Dis, Rakić su, takođe, veliki, preveliki.

Prvu pesničku knjigu „Nebo ispod dna“, napisali ste pre dvadeset godina, koliko se promenio Vaš odnos prema poeziji, i zašto u pesmi „Poezija“ iz nedavno predstavljenje knjige „Žena iz Magdale“, kažete da je pesnik „zlikovac sa perom“?

Prva zbirka „Nebo Ispod Dna“ je napisana 1999. godine, neposredno nakon što sam diplomirao na Medicinskom Fakultetu u Beogradu. Umoran valjda od organa i enzima, iz mene je eksplodirala ta knjiga koja je napisana za manje od 3 meseca, ako se dobro sećam. Bio je to pesnik u povoju, mlad, a već umoran od sveta, mladi vulkan koji je počeo da se dimi, i već tada, možda, obećavao. Poezija je za mene uglavnom bol, kao i sam život. Bila je to tada, a ostala i danas. Ona je „buka i bes“ koji znače sve, a ne znače ništa. Zato knjiga „Žena iz Magdale“ i započinje citatom Haima Sutina, u kojem on lamentira nad sudbinom nevino zaklane kokoši, i onako ubedljivo dočarava svu težinu i dubinu lične frustracije i teskobe zbog pogubljenja nevinog stvorenja Božjeg. To je metafora klanice koju ćemo kasnije od sveta i sami napraviti. Nismo, nažalost, ostali samo na svinjama i kokoškama. Pesnik je u svojoj osnovi nesretno, apsurdno i tragično-komično biće. Preveliki zalogaj uvek uzima i pokušava da sažvaće, stran sebi, čudan drugima, bira neke reči svog nemuštog jezika, ne bi li sav smisao i sve odgovore nabio u nekoliko stihova. „Mrzi“ ga da sedne i napiše roman, a zapravo, ne ume jer nije za prozu dovoljno talentovan. Zato je on „baraba“ i „zlikovac“ sa perom.

Da li bi se odnos koji prema prostoru imaju Japanci (umeće da u malom prostoru pronađu odraz beskonačnosti) moga primeniti i na poeziju? Da li pesnik promišljajući i pišući traga za svetom u sebi ili oko sebe?

Pesnika, kao ni umetnike, dok stvaraju ne zanima spoljašnji svet. Kad završe svoje škrabotine i mazotine, onda traže nagrade, priznanja i divljenje okoline. Zato svaki umetnik i književnik, na izvestan način, jeste licemeran. Ovamo je „na vezi“ sa Olimpom a onda traži galeriju i izdavačku kuću da mu pomogne da svoj „proizvod“ plasira. I nije to strašno, niti ružno, ako se tako prizna i prihvati. Strašno je kad ste „veliki i priznati“ a onda nekom jadnom vlasniku vaše slike kažete da slika nije vaša samo zato što je kupljena za mnogo manji novac u odnosu na sumu koja je po meri vaše sujete. Japansko umeće i filozofija nisu mnogo drugačiji od onog Blejkovog „u zrncu peska videti svet“, i to jeste suština i tu se opet vraćamo na priču o otvaranju, usitnjavanju, seciranju i na kraju, ako hoćete, cepanju atoma! Jasno je da cepajući atome, fotone i pozitrone mi, zapravo, tražimo Boga. Ta se potraga mora nastaviti zauvek i po svaku cenu.

Pesnička knjiga „Žena iz Magdale“ je kako se već iz naslova može zaključiti, obojena religioznim motivima. Zbog čega ste se odlučili za ovakav naslov i kakav je Vaš odnos prema veri?

Davanje naslova bilo čemu, od crteža do pesama, za mene je oduvek bila prava glavobolja! Vidite da se najveći deo naslova pesama u knjizi sastoji od samo jedne reči. One, naravno, nisu tek tako stavljene, ali iz toga odiše jedna mrzovolja da se bilo šta „nazove“, „obeleži“, „svrsta“, „odredi“ samo jednom rečju jer je to, zapravo, nemoguće. Žena iz Magdale je, naravno, Marija Magdalena, jedna od najosporavanijih figura u istoriji hrisćanstva. Proglašena zlobom muške hrišćanske dogme za prostituku, i teško oklevetana, ova čudesna žena, bila je zapravo, prva od prvih i najbolja od najboljih, druga strana srca Isusovog. Prvi apostol, a ne kurva! Za mene je ona, ta nežna, prava, ljudska, humana strana vere bez koje sve ostaje previše strogo i hladno za moj ukus. Ona je skrivena strana istorije hrišćanstva, Isusova druga polovina i simbol onoga ljudskog, nežnog i ljubavnoga u nama. Ona je mera ljubavi i greha, svega onoga što nas čini onima što jesmo. Ona je raspeće pre raspeća, inicijalno iskupljenje i pokajanje bez kojeg ni ono kasnije, pravo i epsko, ne bi bilo moguće. Moj odnos prema veri je takav da smatram da je ateizam znak nekulture i lošeg ukusa, ali da sam pastir koji vodi svoju braću kroz dolinu senki, nažalost, nisam. „But, I’m trying Ringo, I’m trying real hard to be a shepherd“, kako kaže Samuel L. Jackson u jednoj sceni epskog Tarantinovog filma „Pulp Fiction“.

Da li je dolazak do samospoznaje otežan ako se uzme u obzir da on predstavlja i svakodnevno delovanje u spoljašnjem svetu, ali i povlačenje u sopstvo?

Mislim da je ta „samospoznaja“ jako precenjena kategorija. Šta mi to treba da spoznamo i šta se očekuje od nas kad se ta spoznaja desi? Ljudi su manje-više, slični, promatrano u odnosu na Boga i beskonačnost. Neko voli suši, neko slaninu od mangulice, neko piše, neko je glup, neko je pošten a neko voli da ukrade. Mi smo pesak na vetru i nije da ima nešto loše u tome jer to je pesak sa Kalvarije. Rođeni smo protiv svoje volje, kako sam već rekao, i sada možemo samo da se koprcamo kao „punoglavac u bari zaledjen u procesu metamorfoze“ ili „riba dvodihalica koja odbija da se preseli na kopno“. Evolucija ne pita pojedinačnu svest. Porodjaj u formalinu, život u akvarijumu. Zaklani Bog. Evo, počeo sam da racitujem. Sopstvo, vanjstvo, sve je ropstvo, ali se ipak i mi tu nešto pitamo.

Čekamo li mi, zaista, taj drugi dolazak? Da se u pitanju oslonim stih iz Vaše pesme „Čekanje“.

Da li ga čekamo, ne znam, ali da smo potpuno nespremni, jesmo. Kako sada stvari stoje, bilo bi dobro da možemo da zatražimo četvrti dolazak, jer kada se desi ovaj drugi, „Bog neka nam je u pomoći“, a dobro znamo da On ne dolazi da nam pomogne, niti da donese mir, nego mač i da nas podeli i razdvoji, jednom rečju, da nam sudi. Drugi dolazak se ozbiljno primakao, a ja ne vidim kako se mi možemo za njega spremiti. Izgleda kao da se nadamo da će On, kada nas vidi, reći, „ok, nije bilo baš najbolje, ajde, idem, pa ću se vratiti opet za hiljadu godina treći put, a vi se do tada malo upristojite“. To su naše puste želje, naravno.

Vi ste, pored stihova, autor i ilustracija u knjizi. Leonardo da Vinči je napisao „slikarstvo je poezija koja je vidljiva i ne da se čuti, a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je“. Da li ste saglasni sa ovom tvrdnjom?

Jesam. Lepo je to rekao veliki Leonardo. Reč i slika su jedno, i ne mogu se posmatrati odvojeno. Pitanje je samo osobe koja stvara, i njenog afiniteta i umeća, i onoga šta joj „najviše leži“. Zato je kroz istoriju bilo mnogo više slikara-pesnika nego recimo kompozitora-pesnika ili vajara-kompozitora. Muzika je nešto sasvim drugo, četvrta dimenzija, kako kažu, sasvim opravdano. Pesma prosto, ponekad, plače da se naslika, kao i slika da se opeva. Slika i pesma su jedna, ako mogu tako da se izrazim, vulkan-planina. Slika je planina, a stihovi vulkan i magma koja iz njega navire i kulja. To je poezija. Spektakl za oko i smrt za telo.

Ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade je Luiz Glik, američka pesnikinja i esejistkinja. Da li će to privući čitaoce koji nisu skloni poeziji da zavire u svet njenih stihova?

Iskreno se tome nadam. Poezija jeste hermetična i često, mnogo manje „pitka“ nego proza, ali poezija je esencija, to je proza nabijena u malo pakovanje u 1000 puta jačoj koncentraciji. Nije laka za degustaciju, niti za konzumiranje i varenje, ali i te kako je vredi probati, koliko god nam nekada izgledala teško i mračno. Nobelova nagrada je završila u pravim rukama, ako mene pitate. Luiz je, kao i svi veliki pesnici, opsednuta smrću, odnosno, tajnom života, jer su život i smrt nerazdvojni, večiti ljubavnici. Ona sama kaže, „mnogo je tuge u ovoj mojoj knjizi, ali ja pišem o smrti od kako sam naučila slova. Da, znam, baš sam bila vesela devojčica“. Luiz piše jer ne može da ne piše, kao i svi pravi pesnici, a kad već mora, ima li ičega lepšeg i zabavnijeg od smrti. Duboki naklon sa moje strane.

Kako zaštiti mentalno zdravlje u modernom svetu? Da li je okretanje duhovnosti jedan od načina?

Mi smo pre 30 godina kao civilizacija gledali u ambis, a sada ležimo na dnu i gledamo tupo u oblake i nebo koji su nekada bili naš dom. Treći milenijum je milenijum sotone, definitivno, i mi, za sada, tu bitku ubedljivo gubimo. Duhovnost je svakako put, ali treba se sada vratiti na stazu spasenja, nakon što smo dosegli najnižu tačku duhovnog razvoja od postanka naše vrste. Borba za spas duše čoveka biće naša najteža bitka do sada, i mi je, jednostavno, ne smemo izgubiti. Civilizaciji je potrebno ozbiljno resetovanje, po svim parametrima, i ako će to značiti da ćemo se sutra, prvog dana nakon apokalipse, morati vratiti u pećine i krenuti od nule, ja sam za to spreman.

S obzirom na to da obavljate veoma odgovoran posao kao hirurg, u čemu pronalazite otklon od pritisaka svakodnevice?

U neobičnim i ekstremnim sportovima. Pored alpinizma, otklon nalazim u ronjenju i letenju motornim zmajem, kada god mi to dozvole vreme i obaveze. Taj „log-off“, od ljudi i svakodnevnice, za mene je hleb nasušni, kako se često kaže. Ja život ljubim svim žarom srca svog, i u tim aktivnostima se potpuno prepuštam injekciji adrenalina, bez razmišljanja, bilo kakve filozofije ili poezije. A kada sletim bezbedno i prođe me osećaj „high“, večita borba se nastavlja.

Šta Vas čini srećnim?

Sreća je iluzija nedovoljno osvešćenih, kao i celi život i smrt, uostalom. Ako moram da izdvojim nešto što me trenutno ispunjava, onda je to ovaj razgovor sa Vama.

x

Takođe pogledajte

DECA KOJA SAMO ZNAJU ZA BATINE I GLAD

    Nije me sramota što nemamo, što nas tata bije, što imam tikove. Sramota ...

Facebook