DANIJELA GLIŠIĆ – Krv nije voda!

Danijela Glišić, književnica, nedavno je u izdanju Liberland Art-a, objavila novu knjigu priča, pod nazivom „Dažd“. Šesta u nizu, (podsetimo se „backgraund noise“, „Sanjalo mi se“, „Kad dođe devojka na konju“, „Naše nešto“, i „Pozajmljene boje“) knjiga kratkih priča koje su, inače, po mišljenju mnogih, veoma zahtevna književna forma, donosi nešto što bi se ukratko moglo definisati jezikom čitalaca sa otprilike „verna je prošlosti dok gleda u budućnost“. Upoznajemo vas sa Danijelom, koja očekuje da svestranost talenta koji nosi u sebi bude zamajac za sticanje nekih novih uzbudljivih odgovora koje donosi svakodnevno suočavanje sa vlastitom potrebom za izražavanjem reči, nota, stiha ili kazivanja.

FOKUS VESTI: “Smederevo, grade od davnina”…. Tako počinje pesma, a kako počinje Vaša priča o gradu koji je duboko zašao vašu dušu, sećanja, početke…

DANIJELA GLIŠIĆ: Otac me je često vodio u smederevsku tvrđavu. Pošto je završavao studije agronimije, spremao je ispite na klupi, a ja sam se igrala..često slušajući priče o tome kako je utvrđenje nastajalo. Znate li da je kamen donošen iz Viminacijuma ? Kraj srednjovekovne srpske države označava upravo osvajanje smederevske tvrđave. Roditelji ubrzo odlaze u Palanku, a brat i ja do polaska u školu ostajemo kod bake i deke ,na smederevskim proplancima , da jurišamo po jarugama i brdima u mestašcu Dobro Do, koje je ime dobilo po potoku Dobrava. Biće prilike da vas jednom ugostim u tom centru sveta. Tamo su se ljudi pozdravljali sa : “Pomaže Bog” umesto dobar dan i sa “Zbogom” umesto doviđenja. Tako sve počinje.

FOKUS VESTI: Imali ste od koga da nasledite čitavu lepezu različitih talenata. Pričajte nam malo o svojoj porodici, o uglednicima koji su ostavili veliku zaostavštinu svom rodu i otadžbini.

DANIJELA GLIŠIĆ: Mamin deda završio je medicinu na Sorboni. U to ne tako davno vreme kočijama je milovao kaldrmu i lečio ljude u palanačkom ataru. Sobe u njegovoj kući bile su okrečene u različite boje; police su bile pune knjiga, klavir i mikroskopi bili su raj za moje detinje oči, uvek kada sa nanom, Milicom Vasić, posetim njegovu suprugu, nedeljom posle liturgije. Fabrika mineralne vode “Karađorđe” i današnji park nalaze se na nekadašnjem Vasićkom imanju. Predlagali su da jedna ulica u Palanci ponese njegovo ime ali on je predložio ime Francuska. Tako se ta ulica i danas zove.Sa druge strane moj pradeda po ocu bio je ugledan domaćin. Gazda koga su obožavali. Njegov otac, moj čukun deda, bio je dobrotvor, čuvamo diplomu s početka 20.veka koju mu je dodelila trgovačka omladina Kraljevine Srbije. Zahvaljujući njemu moja familija nije bila nomadska. Svi su ostali na svojoj, nasleđenoj, zemlji. Čuvena čukun dedina rečenica koja se prenosi sa kolena na koleno jeste : “Kad dođu radnici otvotite ambare, dajte hrane i pića” i dan danas je tako… to je amanet za čitavu familiju Glišić. Ljudi u mojoj familiji su pravi čuvari zavičaja, umirali su kopajući zemlju.

FOKUS VESTI: Priroda je večna inspiracija pesnicima, književnicima, umetnicima uopšte. Analizirajući Vaše stvaralaštvo, stiče se utisak da je i kod Vas bio takav slučaj. Tradicija, vera, ljubav, kap vina, slatka breskva, kisela jabuka, zelena trava, samo su neki od motiva koje ponekad i Vi koristite u oblikovanju rečenica i stihova.

DANIJELA GLIŠIĆ: Priroda me inspiriše. Uvek i svuda. Pored tradicije i vere koja je uvek u našoj kući zauzimala stav od velikog značaja , vinova loza, vinograd i grozd kao simbol pričešća su nezaobilazni. Epiteti, tačno je, samo povezuju i daju na značaju..

FOKUS VESTI: Kako ste zakoračili na književnu scenu? Ko je bio uzor devojčici kojoj je još pokojna prabaka čitala? Šta za Vas znači ime Milivoje Glišić?

DANIJELA GLIŠIĆ: Prababa mi je često čitala knjigu “Priče o stvarima” , a prva pesma  koju naučih bila je “Marko Kraljević i beg Kostadin”. Nedugo potom “Nolit” objavljuje knjigu Milivoja Glišića. Čitajući njegovu pesmu “Duvar”, a sećajući se njegove zamišljenosti dok je isti posmatrao rekoh epohalno : “Aha, znači tako nastaju pesme”. Učio me je kako da posmatram slike oko sebe. Imala sam oko deset godina kada sam shvatila da slike ponekad mogu biti i imaginarne. I danas imaginacija često u meni budi inspiraciju. Milivoje Glišić, žurnalista, pisac i ambasador nedavno se upokojio.  Jednom prilikom poslao je pismo (koje čuvam) iz daleke zemlje, u pismu prepoznajem značaj nasleđa. Genetiku. Krv nije voda!

FOKUS VESTI: Kakav je Vaš odnos prema ljudima i događajima koji Vas okružuju? Šta vidite, gde i kako to kasnije artikulišete u svojim delima?

DANIJELA GLIŠIĆ: Ne trpim laž i nepravdu, a iskrenost doživljavam kao kult. Čovek koji ispred imena nosi titulu dr, mr, podjednako mi je bitan kao i čistač ulice kome mahnem i poželim srećan rad. To je, definitivno , stvar vaspitanja  i na tome smo zahvalni brat i ja roditeljima. Ne trpim neiskrenost i nepravdu. Trudim se da vreme provodim sa časnim svetom. Ne osuđujem, i verujem u dobro. To dobro, pokušavam još malo da poboljšam i prenesem na papir.

FOKUS VESTI: Tradicija i poštovanje nasleđa, što porodičnog, što istorijskog i patriotskog, deo je Vašeg bića. Volite muziku, a frula je instrument koji Vam je posebno drag? Kako to?

DANIJELA GLIŠIĆ: Od muzičara izdvajam Žak Brela jer prenosi, jedinstvenu, poučnu emociju, uz Stinga često pišem, a liturgiju doživljavam kao uzvišenje i smiraj. Da. Volim muziku. Frula kod Srba ima nacionalni identitet. Uvrštena je u nematerjalno kulturno nasleđe. Smatram da je njeno prirodno okruženje uz reku, pastira, sunce i nebo. Kao deca u Glišićkoj mahali, u jesen kada se oberu kukuruzi, skupljali smo se oko potoka koji preseca naša imanja i pravili svirala od šaše.

FOKUS VESTI: Vi ste i prevodilac?

DANIJELA GLIŠIĆ: Prisetili ste me na knjigu koje smo prevodile Jelena Grujev i ja. U pitanju je ilustrovana priča , “Dečak sa sela”

FOKUS VESTI: Pitati pisca šta je hteo da kaže nije baš uputno. Zašto ste odlučili da se Vaša nova knjiga zove „Dažd“?

DANIJELA GLIŠIĆ: Kišu volim. Verujem nebeskim čarolijama (suncu, mesecu, zvezdama, oblacima), a dažd je vezivo u podnebesju. Čitavim tokom knjige možete osetiti kapi.

FOKUS VESTI: Šta planirate, čemu se već unapred radujete, šta je Vaša vizija? Imate li neke planove koji nisu isključivo vezani za objavljivanje knjiga, promocije, prevođenja?

DANIJELA GLIŠIĆ: Želja mi je da objedinim muziku, knjizevnost, konje i vinograd koji pomenuh na početku. Da sednem u fijaker i krenem put spoznaje.

FOKUS VESTI: Postoje li pitanja koja postavljate sebi? Ili, možda, bolje, da li postoji pitanje koje ste priželjkivali, a mi Vam ga nismo postavili?

DANIJELA GLIŠIĆ: Da. Priželjkivala sam pitanje o izdavačkoj kući “Liberland” iz koje, kako nedavno i Vi rekoste, stižu samo lepe vesti. Liberland art okuplja stručan tim vrsnih poznavalaca i ljubitelja pisane reči. Karlo Astrahan, prvi među jednakima, idejni tvorac mnogih manifestacija, plodan pisac, urednik programa u biblioteci “Milutin Bojić” osim što je glavni i odgovorni urednik pre svega je dobar čovek. Sa velikim slovom Č. A to, priznaćete, nije mala stvar. Naročito ne kada znamo u kakvom manipulatnom okruženju dišemo… Karlo i tim “Liberlanda” osveženje su na književnoj i izdavačkoj sceni i to baš u nedoba… a to je ovo doba u kome su promocije i čitanje luksuz, razmak, šta god to značilo.

FOKUS VESTI: Šta poručujete na kraju ovog razgovora čitaocima, čime treba da se upravljaju da bi unapredili sebe i svet koji ih okružuje?

Da sačuvaju dete u sebi i žive svoje snove.

Autor: Dejan GRUJIĆ

x

Takođe pogledajte

DECA KOJA SAMO ZNAJU ZA BATINE I GLAD

    Nije me sramota što nemamo, što nas tata bije, što imam tikove. Sramota ...

Facebook