MILOVAN STANKOVIĆ, književnik: Kada govorim o umetnosti, mogu samo da prepoznam stvaralački zanos

Fokus Vesti: Čehov je u jednom pismu svojoj supruzi Olgi Kniper napisao: Ako i postoji viši cilj u životu, nije na nama da ga otkrijemo, već da posmatramo.

Šta je po Vama, naša uloga u zemnom životu i da li je pisanje jedan od načina da se spozna taj viši cilj?

Milovan Stanković: Često se dešava da čovek ne zna šta je uloga u životu, ali postoji tok, postoji kretanje, dok to traje, u čoveku je prisutan osećaj intenzivne interakcije sa samim Životom, sa Smislom; postoji u čoveku neko unutrašnje jezgro, verovatno klica smisla, ontološka pahulja darovana od samog Tvorca. Ona se prožima sa disanjem, sa krvotokom, sa samim bitisanjem. I tada je moguća spoznaja, tada je moguće izlaženje iz maglovitih para iznemoglosti, zaborava i samozaborava; za sve je potreban ogroman trud, izuzetan napor volje i dugo klečanje pred poklonjenom slobodom, prihvatanje tog klatna života koje će nas odvesti u nekom pravcu. Pisanje je subjektivna kategorija. Nekoga odvede u malaksalost i suicid, nekoga u materijalizaciju ega i stvaranje nove planete, novog pretećeg fenomena društvene svesti. Dalaj Lama je rekao: svaka religija koja te učini boljim čovekom, u redu je, dobrodošla je. Delim slično mišljenje koje se može transponovati u domen pisanja; ako ono povećava volumen naše Ličnosti, ako se krećemo tim lestvama naviše prateći šum i korak procesa individuacije, na pravom putu smo. Naravno, estetizacija, rušenje zabrana i darivanje slobode ne smeju biti zaobiđeni, prvo u nama, a potom i u napisanim tekstovima, bili prozni ili poetski.

 

Fokus Vesti: Roman „Sve o porodici Fuler“ objavljen 2001. i ovenčan nagradom Isidora Sekulić bavi se savremenim, dehumanizovanim dobom sa svim njegovim prepoznatiljivim egzistencijalnim i moralnim antinomijama. Šta se promenilo od tada i da li je svako društveno uređenje prošlosti ili savremenog trenutka u suštini neprijateljsko prema slobodi i teži da odbaci čovekovu individualnost (Berđajev).

Milovan Stanković: Roman Sve o porodici Fuler je priča o eutanaziji američkog sna. Sve umire, sve ima vreme trajanja, naravno mislim na ono što ima ograničenje i materijalizaciju. Ustrojstvo društva je saturnovski fenomen. Fenomen gde se može diskutovati o pravima i slobodi pojedinca. To je matrica koja se teško menja, ona se spustila na nivo arhetipa, i kao takva nas određuje i definiše. U duhovnom svetu ima slobode, ali na pojedincu, na individui je da se odluči, da li će participirati u njoj ili će je negirati. Čovek je ili rob ili slobodan, jevanđelskim jezikom, ili služi ili je usinovljen. Verovatno smo svedoci poslednjih vremena, termin takođe blizak vokabularu apokalipse. Strah je opasna životinja. Ako je ošinemo šibom naše slobode, pobeći će, ako viknemo na nju Rečju, zaustaviće se. Mislim da nismo baš bespomoćni.

Fokus Vesti: U pomenutom romanu kažete: Čovek nije nastao iz privida i baš zato što njegovo poreklo vodi iz svetlosti, svakome se pruža šansa da učvrsti svoj hod, da skine masku večitog guibitnika koja skriva njihovu pravu suštinu.

Kjerkegor smatra da je čovekova egzistencija obeležena patnjom i da jedini način na koji se ta patnja može podneti jeste skok vere. Da li je put duhovnosti način da se učvrsti hod i da čovek otkrije svoju pravu suštinu, a samim tim i lakše podnese padnju bivstvovanja?

Milovan Stanković: Put duhovnosti je put gledanja u sunce Života, življenje toga. Nekada same životne okolnosti učine da se izvrši katalizacija tog procesa, da on bude ubrzan, da čovek bez toga vazduha duhovnosti i tih malih zalogaja, jednostavno ne bi mogao da živi; da to postane hleb nasušni. Život se definitivno dešava ovde i sada. Čini mi se da je u tim poslednjim nihilističkim uzdasima, umro ideal oaze, pustog ostrva. Bitak je u nama, on je naše bogatstvo, podzemno carstvo ili beskrajni svemir, jednom rečju, Drvo Života. Patnja nas može učiniti Čovekom, ako nas ne dodirne krilo palog anđela, ako ne poslušamo njegovo šaputanje, njegovu licemernu podmetačinu. Spokoj je svetionik u nama, nekada mu se rugamo kao don Kihotu, nekada ga zaobilazimo, ali on je tu, prihvata nas u svoj zagrljaj i tu smo sigurni. U tim terminima, vera je čarobni eliksir bivstvovanja, jedina magma koja je živa i ne umire.

Fokus Vesti: Malarme je rekao o poeziji da je ona izraz ljudskog govora svedenog na suštinski ritam smisla svih aspekata postojanja. Kako Vi doživaljavate poeziju, šta Vas je inspirisalo da napišete prve stihove?

Milovan Stanković: Poezija ne pripada skroz nama, pitanje koliko je naša. Tu je neki glas, tu su reči koje osluškujemo, a posle ih i zapišemo. Dolazi iz beskrajnog okeana, ogrnuta je plaštom slobode, liči na vetar, na zvezdano nebo, eto, u osluškivanju toga šta je poezija, nastaje poezija. Arhetipski, to je Venera rođena u morskoj peni, od Urana i Saturna, borba dva različita principa, slobode i strukture, potpunog ustrojstva. Slikovito, ptica dok je u kavezu, ne peva, kada pobegne, kada krilima zaleprša u vazduhu i slobodi, tu je i pesma. Bol, patnja i ograničenje, izvlače neku pesmu iz nas (Miljković Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj…).

Ljubav je bila pokretač prvih stihova. Ti udisaji su bili omamljujući i traju do danas. Naklonost nečemu nas tera da potrčimo, da osvojimo nova kopna, nove zemlje, nove dimenzije…

FokusVesti: Vaši uzori u književnosti, da li možete da izdvojite oni koje su imali presudan uticaj na Vas?

Milovan Stanković: Ima ih i u poeziji i u prozi. Krenuću sa poezijom, ipak je ona kraljica književnosti, Neruda, Tagore, Džubran, Elijar, Borhes, latinoamerička poezija, …

U prozi, Borhes, Kortasar, Markes, Edgar Alan Po, Anri Mišo, Šekspir, Singer, …

 

Fokus Vesti: Vaš drugi roman Ako u sledećem životu budeš leptir (KOV, 2013.) je stilski drugačiji od nagrađenog, ali u njemu je takođe prisutno traganja za sopstvenim identitetom.

U monologu Vaš junak koji je osuđen za zločin koji nije počinio kaže: Gledam ljude kako plaču kao kiša i kako se, nekada, potpuno bezrazložno raduju. Velika je mudrost razumeti to, i ne osuditi ih. Cenim te njihove prosjačke dane i sudbine, i u svojim molitvama pronalazim mesto i za njih.

Da li su briga za bližnjeg i molitva put do samospoznaje, da li je vrli novi svet pomračio osećanje empatije u potrošačkom društvu koje je uspelo da ovlada gotovo svim segmentima čovekovog postojanja?

Milovan Stanković: Junak tog romana uhvatio je neke moje unutrašnje odbleske, neka moja stremljenja. Kada su Danila Kiša pitali o čemu pisac piše, on je bez dvoumljenja rekao, o sebi. Postoji naravno i izmeštenost, izvesna disperzija, kompoziciona, misaona, stilska. Ali uočava se i tendencija, nešto što bi ličilo na konstantu. Hrišćanska priroda stvaraoca, u svakom slučaju će se ovaplotiti i u njegovom pisanju; drvo ličnosti je ujedno i beskrajni svod kreacije. To je put, molitva, davanje, pa makar i ugrozili sebe (mada ako je tako, tako se ne percipira u sopstvenoj svesti). Društvo je uvek neprijateljski raspoloženo. To je takođe konstanta. Palost ljudi, prvobitni greh i njegova naslednost, utkani su u svaki kamen te tvorevine. Veoma inertan sistem koji je teško pomeriti, izmestiti. Nešto što pripada horizontalnoj ravni, krugu, patnji, verovatno i naslednom grehu (možda karmi)… Zato je delovanje molitve, samilosti i uvažavanja, priznavanja bližnjeg, put vertikalnog uzdizanja, onaj dodir dva kažiprsta sa svoda Sikstinske kapele…

Fokus Vesti: Koliko je teško izboriti se za anđeosku prirodu sopstva, kad znamo da je Kainovska neosetljivost za druge ono sa čim se čovečanstvo od samog postanka suočava?

Milovan Stanković: Nije to jednostavna priča, zahteva budnost, potrebno je da stražari u nama ne budu podmićeni, da se ne desi da ih uhvati san na tim zidinama ličnosti. Nekada se dešava da u tu tvrđavu ponovo ušeta trojanski konj, uostalom, priče se ponavljaju, vreme istorije ima kružni tok, a evolucija se modeluje spiralom. Palost je od palog, a ushićenje i sve dobro, od Tvorca, od Neba. Pogrešno je biti previše samopouzdan, sa nogama u teškim okovima zemlje, materijalnog, a ne bi trebalo da nedostaje ni vatre srcu, te preko potrebne hrabrosti koja nam možda dođe kao nagrada odozgo. Možda je bolji odgovor da nije baš lako, nego da je teško, možda.

Fokus Vesti: U stihovima iz pesničke knjige Ptolomejeva pevanja (KOV, 2018.) kažete: Očekujem od jeseni isto ono što i od Novog čoveka koji će zauzeti mesto onog prethodnog. Očekujem da razdrma egzistenciju do same srži, do samog bitka.

Kako po Vama treba da izgleda taj Novi čovek i na koji način da razdrma egzistenciju?

Milovan Stanković: Novi čovek se svakodnevno rađa i stvara. To je jedina transformacija koja je možda lepša od same umetnosti, to je istinsko stvaranje, ali nju onda možemo nazvati Umetnošću, sa velikim U. Van Gog je uostalom rekao, Hrist je jedini Umetnik ikada. Ostaje nam da se trudimo, padamo, ustajemo, u svakom slučaju, da ne odustanemo… Svi smo taj Novi čovek u potencijalu. Na nama je da ga odgurnemo ili zagrlimo. On je negde u nama, duboko zaspao, budimo ga slobodnom voljom i željom.

Fokus Vesti: Dešava se da nagrade zaobiđu pisce, tako Nobelovu nagradu nisu dobili Nabokov, Borhes, Zola, Prust, Tolstoj i neku drugi.

Ovenčani ste dvema značajnim nagradama Isidora Sekulić i Milutin Uskoković. Šta ste u Vašem stvaralačkom putu izmenilo od tada?

Milovan Stanković: U svesti postoji jedan osećaj sitosti, verovatno je to potrebno na putu individuacije. Ne mogu da se ne setim reči Vladete Jerotića (2007. godine, bio sam učesnik duhovne škole koju je vodio, manastar Soko kod Ljubovije). Bio je kraj jula, jedna od žena koja je pohađala školu, imala je rođendan, dobila je knjigu na poklon od gospodina Jerotića, htela je da uzvrati poljupcem, pitala je da li sme, on je šeretski odgovorio, gde ste bili kada sam imao 25 godina. Slično je sa nagradama, verovatno su potrebne mlađem autoru da istraje na tom putu, da ne odustane. Generalno, na stvaralačkom putu se malo toga promenilo. I dalje ratujem sa svojom lenjošću, sa retrogradnošću nekih planeta, sa potrebom da više stvari započinjem istovremeno i kasnije se hvatam u koštac sa svakom od njih. Uostalom, svako ima svoje demone, sa kojima se mora izboriti.

Fokus Vesti: U jednom stihu ste napisali da je umetnost ta tanka pokorica koja deli naša stopala i našu egzistenciju od ništavila i pada. Kakvu ulogu umetnost ima u savremenom svetu, da li je na mestu koje joj pripada?

Milovan Stanković: Umetnost, onu istinsku, doživljavam kao interakciju Panteona bogova i samih autora. Bogovi vole pojedince, pojedinci vole te bogove. Ne govorim ovo sada kao idolopoklonik, ovo je simboličko značenje koje pogađa suštinu, samu srž. Iz tog razloga, umetnost je krajnje lična, subjektivna, jer samo tako i nastaje, to je put njene geneze, a tako je i doživljava i neko ko je sa druge strane, ko je na neki način konzumira. Tajna je da su oba subjekta u jednom polju, i da ih oboje vole bogovi tog čudesnog Panteona. Druga je stvar kada umetnost postaje deo kulture, sistema, tada neminovno dolazi do deformacije u bilo kom obliku i smislu. Kada govorim o umetnosti, mogu samo da prepoznam stvaralački zanos. Sve ostalo je domen konstrukta. I još jedna činjenica, dešava se da i sami autori okoštaju, i postanu važni šrafovi i osovine tog omraženog konstrukta.

Fokus Vesti: Kakva je, po Vama, sudbina pisane reči, poezije posebno u vremenu modernih tehnologija, da li će elektronska knjiga potisnuti štampana izdanja, kako vidite književnost sa dvadeset godina?

Milovan Stanković: Ono što je bitno, to je da poezija nikada neće prestati, to je jedina reka koja ne može da presuši. Svedoci smo da je svuda prisutna, na društvenim mrežama, u vidu grafita na zidu…; približavanje dva bića koja se vole je poezija sama po sebi, neko će se izraziti trapavije, neko će biti umešniji, ali poezija će nastajati, makar puzala, sricala, mucala… poezija je divna ptica koja svuda leti, kroz sve dimenzije, u svako godišnje doba… pošto dolazi od ljubavi, beskrajna je i bezvremena, kao Bog, kao njegova Pesma, njegova Reč, i nikada ne nestaje…

Fokus Vesti: Đuro Šušnjić je smatrao da čovek mora imati neki alternativni svet, neko sklonište, neki simbolički zavičaj, u kome će da se oseća onim što jeste po svojim mogućnostima…

Gde je Vaše sklonište, Vaš alternativni svet?

Milovan Stanković: Sve je sklonište, nekada je to baš poezija, pisanje, ali mnogo pre samoća i kreativni dijalog sa Bogom, teškoćama, sa celim svetom…

Pokušavam da postupam onako kako to nalaže zen mudrost, ono sam što u tom trenutku radim.

I konačno, trudim se da prihvatim i živim onako kako je napisao Vladika Nikolaj Velimirović: Smatraj svaki dan kao jedan ceo, otpočet i završen život. Odživi ga kao celinu a ne kao deo. Nek se svaki tvoj dan odroni od tebe kao ceo jedan čovek s kojim ćeš želeti da se opet sastaneš kao s prijateljem i da ga bez stida pokažeš vasioni.

 

Autor intervjua: Valentina Novković

 

Milovan Stanković (1969), diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Objavio dva romana: Sve o porodici Fuler (2001.) i Ako u sledećem životu budeš leptir. (2013.) Pesničke knjige: Pločnici ljubavi, (1996), Noć u nama, (1999.), O čemu sanja cveće (2008.) i Ptolomejeva pevanja (2018). Zbirka kratke proze Priče iz eustahijeve trube.(2006.). Živi i stvara u Beogradu.

 

 

 

 

x

Takođe pogledajte

DECA KOJA SAMO ZNAJU ZA BATINE I GLAD

    Nije me sramota što nemamo, što nas tata bije, što imam tikove. Sramota ...

Facebook