VLADA ARSIĆ: Ja sam samo jedan običan pripovedač

Fokus Vesti: Postali ste jedan od najčitanijih pisaca. Odgovornost je sada veća, ili je identična onoj koju ste osećali pišući prvi roman „Lopatanje đavola“ pre deset godina.

 

Vlada Arsić: Odgovornost je uvek prisutna, a očekivanja čitaoca sve veća, kao kada pomerate lestvicu u skoku u vis. Ipak, najviše vodim računa o tome da svaki novi naslov otvara ili zatvara vrata svim prethodnim, ali i budućim delima. Rečju, ako pobudite zanimanje čitaoca s jednim romanom, poželeće da se upozna i sa čitavim vašim opusom. I obratno.

 

Fokus Vesti: Dugi niz godina bavili ste se pisanim i TV novinarstvom. Učenje tog „zanata“, to jest, stvaranja reportaže, trajalo je dovoljno dugo da se danas u pisanju romana snalazite lako. Tako bar kažu oni koji prate Vaš rad.

 

Vlada Arsić: Reportaža (dok je postojala) bila je sam vrh novinarskog izražavanja kojom su vladali samo odabrani, dovoljno vični da sliku i emocije pretoče u reči. Meni je omogućila da prepešačim veći deo Srbije, da zađem i u one delove gde nikada nije prošla automobilska guma, a time i da čujem priče koje ni danas ne možete pronaći na internetu. Kada tome dodam i strast da prekopavam po arhivama, jasno je da imam više tema koje zavređuju da se ureče i ukoriče, nego što imam vremena da to i učinim.

 

 

Fokus Vesti: Kažu oni koji su čitali Vaša dela da spretno vodite radnju, uključujete likove, pletete mreže kojima čitaoca uvlačite među korice da knjigu mora da pročita do kraja i to što pre. Uvek ste oslonjeni na teme koje su utemeljene na istorijskim činjenicama. Talenat, ili je izbor tema u kojima plivate kao riba u vodi ključ velike popularnosti Vaših romana; šta je posredi?

 

 

Vlada Arsić: U više navrata sam isticao da sebe smatram običnim pripovedačem bez pretenzija da komplikujem i previše eksperimentišem. Kada naiđem na dobru priču, trudim se da je iznesem što jednostavnije, da bude zanimljiva akademicima, ali razumljiva i običnim čitaocima. Kada kažem „običan svet“ pre svega mislim na većinu našeg življa kojem i sam pripadam. Sem toga, želja mi je da čitaoci s mojim knjigama proputuju i bolje upoznaju Srbiju, da dopru i do njene bliže ili dalje prošlosti, a time i lakše razumeju neke pojave i stvarnost koja nas okružuje. Naposletku, trudim se da kod čitaoca probudim emocije, koliko znam i koliko sam umešan, jer smatram da nema gore kritike za bilo koje umetničko delo od puke ravnodušnosti onih koji su imali priliku da ga pročitaju, čuje ili vide.

 

Fokus Vesti: Biblioteke su mesta gde pisci najviše vole da na policama ne ugledaju svoje knjige jer to znači da su one već na čitanju. Vi ste se baš odomaćili na top-listama knjiga koje su se najviše iznajmljivale tokom godine u bibliotekama širom Srbije.

 

 

Vlada Arsić: Godinama unazad, barem ako je suditi po zvaničnim izveštajima Narodne biblioteke Srbije, moji romani se svrstavaju među dvadesetak najčešće pozajmljivanih knjiga tokom kalendarske godine. Iako od toga autori nemaju posebnih finansijskih benefita (za razliku od skandinavskih pisaca ili autora u pojedinim zemljama regiona), ove izveštaje smatram i najznačajnim književnim priznanjem, jer ne zavise od marketinških poteza izdavačkih kuća i agresivne reklame, već se isključivo zasnivaju na egzaktnim podacima, odnosno broju pozajmica koje niko ne može da štimuje ili lažira.

 

Fokus Vesti: Putujete Srbijom, doduše mnogo manje nego pre epidemije, ali ipak, na osnovu ranijih iskustava, šta možete od utisaka koje nosite sa gostovanja po bibliotekama da podelite s nama? Kakve su nam biblioteke? Da li su to mesta gde se osim iznajmljivanja knjiga može doživeti još nešto što bi bilo podrška piscima i njihovim delima?

 

Vlada Arsić: Kakve su nam biblioteke prvenstveno zavisi od toga kakvi ljudi rade ili rukovode tim ustanovama. Nažalost, dešavalo mi da me negde pozovu, plate autorski honorar i troškove puta koji često nisu mala stavka u njihovim budžetima, a onda na promociju dođe tek nekoliko ljudi. A kasnije, zapravo, shvatite da se niko i nije potrudio da događaj najavi ili da se bilo ko pozove. Formalno, sve je tu: književno veče je održano, troškovi su podmireni, a izveštaj o programskim aktivnostima uredno popunjen. Suštinski, reč je o potpunom promašaju koji nikome ne ide u prilog. Srećom, znatno je više pozitivnih primera, naročito u manjim mestima poput Kovina, Vladimiraca, Krupnja, Mionice, Petrovca na Mlavi… Ili, šta tek reći za Lapovo, varošicu za koju mnogi u Srbiji i ne znaju gde se nalazi, a koje je poslednjih godina postalo prava književna meka za brojne afirmisane autore koji tamo odlaze za minimalan honorar, često i bez njega? Zašto? Pa zato što niko ne može da ostane imun na takav entuzijazam bibliotekara i njihovog rukovodstva, svako prepoznaje njihov trud i umeće da u jednoj maloj, privredno zaostaloj sredini, omogući da se žitelji upoznaju sa najaktuelnijim književnim dešavanjem u Srbiji. Uostalom, kad već pominjem Lapovo, podsećam vas da je prošlog leta Opštinska biblioteka objavila zbornik pripovedaka koje promovišu upravo ovu varošicu (Pupak Balkana), a u kojoj su svoj prilog, koliko ja znam, bez ikakve naknade dali i naši najpoznatiji savremeni autori.

 

Fokus Vesti: Kakva je trenutno motivisanost bibliotekara, odnosno čelnih ljudi ovih institucija da promovišu književna dela srpskih pisaca u koje se i Vi ubrajate iako u poslednje vreme okolnosti i nisu baš naklonjene entuzijastima. Umemo li da negujemo te ljude ili smo po starom običaju potpuno nezainteresovani za njihov trud i rad na unapređenju komunikacije na relaciji pisac – čitalac.

 

Vlada Arsić: Sve zavisi od sredine i načina na koji lokalna samouprava gleda i prepoznaje značaj ove kulturne ustanove. Negde je taj entuzijazam prepoznat i višestruku nagrađen, ali je, nažalost, česta praksa da se na mesto direktora biblioteke gleda kao na stranački plen koji treba raspodeliti među partijskim aktivistima. Eklatantan primer je biblioteka u Bogatiću gde je s mesta direktorke smenjena žena za koju tvrdim da je bila etalon bibliotekarskog entuzijazma, da bi se na njeno mesto postavila osoba koja ima više veze s poljoprivredom nego sa dešavanjima u svetu književnosti.

 

Fokus Vesti: Uskoro objavljujete čak dve knjige. Jedna govori o strašnom događaju s početka Drugog svetskog rata, juna 1941. godine u Smederevu. Možete li da nam otkrijete siže, ali samo onoliko da zagolicate maštu odanih čitalaca.

 

Vlada Arsić: Četiri godine pre Hirošime, Srbiju je zadesila eksplozija jačine atomske bombe. Potres se osetio širom Šumadije, a Smederevo je razoreno do temelja. Katastrofa epskih razmera brzo je zaboravljena, a pod tonama otkinutog železa i raznetih leševa, zatrpana je i istina. Sve dok se nije pronašao jedan običan, ženski prsten. Ovako bi, otprilike, glasio siže romana 14:14 čiji izlazak iz štampe očekujem početkom februara. Ono što je posebno zanimljivo, barem meni, jeste činjenica da je ova tragedija u Smederevu opšte mesto, nešto za šta svi znaju, dok je za ostatak Srbije potpuna nepoznanica. Gotovo istovremeno, i izdanju Fondacije „Tijana Jurić“, trebao bi da izađe reprint romana „Izgubljene u magli“, za koji godinama vlada veliko zanimanje, a do kojeg se nije moglo doći.

 

 

Fokus Vesti: Očekuje se da uskoro i Vaš popularni „Mrgud“ prozbori iz nove knjige u izdanju „Liberlanda“, mlade ali veoma uspešne i plodotvorne izdavačke kuće.

 

 

Vlada Arsić: Beleške jednog Mrguda ili Urnebesna antibiografija je nešto što sam planirao da objavim pred kraj života, na samom kraju književne karijere. Na moju žalost, Karlo Astrahan, glavni i odgovorni urednik Liberlanda, procenio je da je taj trenutak upravo došao (smeh). Mrgud je zbirka koja prati čitav moj život, dakle oslanja se na stvarno doživljeno i proživljeno, a napisano na jedan duhovit, smehotresan način za koji se nadam da neće (barem ne previše) neprijatno iznenaditi moje stalne čitaoce. Zašto „antibiografija“? Zato što je nekome ko se upisivao na više fakulteta, tri puta ženio a ni sa jednom taštom se još nije razveo, za nekoga ko je kumovao ili su mu kumovali jedan pijačni prodavac toalet papira, jedan bajker, jedan đakon i zvanični fotograf Srpske patrijaršije, jedan roker ili vlasnik rudnika zlata u Sijera Leoneu, da dalje ne nabrajam, zaista teško da bilo šta pegla i doteruje. E sad, druga je stvar što bi mnogi prijatelji, članovi uže porodice i šire familije, ovo štivo najradije zabranili barem za naredna pola veka.

 

 

Fokus Vesti: Šta dalje, Vlado?

Vlada Arsić: Što bi rekao Matija Bećković, ćeraćemo se još.

 

Autor: Dejan Grujić

 

Foto: Privatna arhiva

 

x

Takođe pogledajte

DECA KOJA SAMO ZNAJU ZA BATINE I GLAD

    Nije me sramota što nemamo, što nas tata bije, što imam tikove. Sramota ...

Facebook