LEONID ŠEJKA ZABORAVLJENI GENIJE

 

Leonid Šejka je rođen 24 aprila 1932. u Beogradu, od oca Trofima Vasiljeviča, strogog ukrajinskog oficira i srpskog generalštabnog topografa, izbeglog u Srbiju nakon sloma carske Rusije. Šejkina majka bila je blaga Katarina Zisić, koja je poticala iz ugledne valjevske cincarske porodice Zisijadis. Dve različite roditeljske krvi slile su se u jednu i procvetale u jednu, stvaralačku. Šejka uči rusku osnovnu školu, potom gimnaziju i srednju tehničku školu, da bi upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu. Ovo je genetska predispozicija, naime Šejkina majka je veoma volela operu i uz nju je Šejka muziku doživeo kao blisku, srodnu umetnost. Prirodno je da je posle toga izabrao arhitekturu, koju drugačije zovu zaleđenom muzikom. Od osamnaeste godine ušao je u svet slikarstva i astronomije. Tvrdio je da je “zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu da slobodno lutaju”. No, pored umetnosti, proučavao je i atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Smatrao je da nije potrebno naći sebe, već doći do sebe.

Prvi put jе izlаgао 1953godine, а prvu sаmоstаlnu izlоžbu је prirеdiо u bеоgrаdskој gаlеriјi Grаfičkоg kоlеktivа (1958). Rеtrоspеktivnа izlоžbа prirеđеnа mu је u Bеоgrаdu (1972). Biо је јеdаn оd оsnivаčа i tеоrеtičаrа umеtničkе grupе Меdiјаlа (1957) nа čiјim izlоžbаmа је učеstvоvао dо 1970. gоdinе. Оd 1961. člаn је ULUS-а. Dоstа је putоvао: Мinhеn, Sаlcburg i Bеrn (1967), Cirih, Bеrn, Pаriz (1968), а putоvао је i u Еnglеsku i Hоlаndiјu. Pоrеd slikаrstvа bаviо sе i vајаrstvоm, ilustrаciјоm i scеnоgrаfiјоm. Prirеdiо је dvаnаеsеt sаmоstаlnih izlоžbi оd kојih: sа Drаgаnоm Lubаrdоm u Bеоgrаdu (1958), sа Мirоm Glаvurtićеm u Cirihu (1968), u Мinhеnu, Bаzеlu, Bеrnu… Kоlеktivnо је izlаgао nа izlоžbаmа sа ULUS-оm, grupom Меdiјаlа, nа Biјеnаlu mlаdih, Оktоbаrskоm sаlоnu, nа izlоžbаmа nаdrеаlizmа, u inоstrаnstvu nа Меditеrаnskоm biјеnаlu u Аlеksаndriјi, Меđunаrоdnој izlоžbi аkvаrеlа u Bruklinu i mnоgim rеprеzеntаtivnim izlоžbаmа јugоslоvеnskе umеtnоsti (Rim, Brnо, Prаg, Frаnkfurt, Lеvеrkuzеn). Dоbiо је nаgrаdu Nоlitа zа Тrаktаt о slikаrstvu (1965).

Leonid Šejka: “O mom ranijem životu ukratko: u detinjstvu, ništa izuzetno. Gledajući sebe tadašnjeg, teško se prepoznajem. Vidim samo jednu tamnu svest ili, još bolje, jedan mrak u svesti. A zatim uspon, napredak, izvesno rasvetljenje, sa kojim dolazim samo do jedne potpune prosečnosti. Zabave, igranje fudbala, vezivanje kose preko noći, učenje novog šlagera za sutradan. Jednog dana ušao sam u jednu biblioteku. Na stolu su bile razbacane knjige. Dobih želju za skupljanjem znanja. Počeo sam od astronomije. Astronomija je za mene bila poetična nauka; vređalo me je iznošenje praktične koristi astronomije. Zvezdano nebo je takav prostor po kome može slobodno da se luta u mislima. Mesec, ugledan kroz teleskop, umesto ravne pločice ukazivao se sličan rapavoj, okrugloj i suvoj zemlji; uzbuđivalo me njegovo tragično lebdenje u praznom.”

 

 

Šejka je bio stvaralac koji je svet umetnosti posmatrao na specifičan način. Naime, njegova osnovna misao bila je ideja o “tradiciji budućnosti”, odnosno. o postojanju sveobuhvatne niti koja povezuje prošlost i budućnost, zbog čega se ni jedna ni druga ne mogu shvatiti, uklopiti i izgraditi bez uzajamnog povezivanja. Na prvi pogled ovo je paradoksalno i prividno konzervativno mišljenje, ali evolucija idejâ ovekovog napretka upravo podrazumeva takvu putanju.
U tome je, u stvari, smisao Tradicije. Na tom putu Šejka je zapazio da uvek kada se ova nit prekine dolazi do entropije, do nagomilavanja suvišnosti, do postvarenja sveta i čoveka u hajdegerovskom smislu tog stanja. Kao da u ovom odnosu prošlog, sadašnjeg i budućeg postoji nekakva mera koja je u osnovi Sveta, ali mera koja se s vremena na vreme gubi. Šejka je to sublimisao parabolom Grad―Đubrište―Zamak, koju u jednom svom zapisu upoređuje sa Danteovim Paklom―Čistilištem―Rajem, želeći time da naglasi da ta parabola ima metafizičko značenje.

Šejka je fiksirao sve promene na putu razgrađivanja Sveta, unoseći u taj proces čežnju za izgubljenom i zaboravljenom pradomovinom. Kada se njegov slikarski put iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka uporedi sa onim što se u isto vreme događalo u savremenoj svetskoj umetnosti, potvrdićemo njegovo uverenje da je u odnosu na ta zbivanja otišao nekoliko godina unapred: “1956. godine radio sam nešto blisko današnjim neodadi i pop-artu. Znači, bio sam 4―5 godina ispred Evrope. Ali sada mogu reći, ako je zaista tako bilo, da sam sa ovim što sada radim najmanje 10 godina ispred ostalih.”

Tekst: Fokus vesti

Foto:Privatna arhiva

 

x

Takođe pogledajte

DECA KOJA SAMO ZNAJU ZA BATINE I GLAD

    Nije me sramota što nemamo, što nas tata bije, što imam tikove. Sramota ...

Facebook