ZORAN ŠKILJEVIĆ, pisac: Na ničijoj zemlji realnog i fiktivnog

Zoran Škiljević, romansijer i pripovedač, već od svog pojavljivanja na srpskoj književnoj sceni, od 1997. godine, zaintrigirao je pažnju kulturne javnosti kratkim pričama. Od 2014. do danas gotovo naizmenično je objavio četiri romana i tri prozne zbirke, nagovestivši povezan opus, koji bi u skorijoj budućnosti, sasvim opravdano, mogao da dobije i zajednički naziv.

 

 

Fokus vesti: Vaša najnovija knjiga „U svom svetu“ objavljena je ove godine, u izdanju „Liberlanda“. Zašto „Liberland“?

 

 

Z.Š: Profesionalizam u radu, odličan urednički tim. Pisac je na prvom, a profit na poslednjem mestu. Stoga se nije čuditi što je „Liberland“ za kratko vreme okupio toliko sjajnih autora.

 

 

Fokus vesti: Protagonisti Vaših priča, svako u „svom svetu“, surovo realnom, svojevrsni su bajronovski lirski emigranti u svoj fiktivni mikrosvet i gotovo ga citiraju: „Budućnost nam se izdaleka ruga. Niti možemo da se ugledamo na svoje uspomene. Niti da prihvatimo to što jesmo“. Da li je generacija koju opisujete izgubljena ili pobunjena?

 

 

Z.Š: Pošto toj generaciji i sam pripadam, usudiću se da kažem da je poražena na svim frontovima, čast pojedincima, i posramljena sopstvenom zaslugom. Ali, kako kažu, ne vredi plakati za prolivenim mlekom. Nadam se samo da naša deca neće ponoviti greške, a bogami i grehe svojih roditelja.

 

 

 

Fokus vesti: Da li smo u apsurdu svoga doba postali kamijevski „stranci koji ni sebe ne prepoznaju“?

 

 

Z.Š: Bilo bi dobro da jesmo, ali bojim se da nije tako. Još je crnje. Da bismo prepoznali sebe, moramo najpre izgraditi svest o sebi, zar ne? Opet kažem: čast pojedincima. Čini se da je preovlađujuća svest u našem društvu – svest o sopstvenim potrebama. U se, na se, i poda se. Zato se juriša na tržne centre kao na bunker, a u kafiće ide kao na hodočašće.

 

 

 

Fokus vesti: Vaši protagonisti ponekad hodaju po tankoj liniji realnog i fiktivnog, poput Dvojnika, da li je ta linija prostor na kojem grade sopstveni mikrosvet?

 

 

Z.Š: Ne mogu da zamislim svet u kojem nema mašte. Likovima koji nemaju nikakvih želja, snova, i ne maštaju ni o čemu, naprosto nema mesta u mojim pričama. Zamislite pevača koji otvara usta a iz njih ne izlazi nikakav glas, kome bi to bilo zanimljivo? Zadatak pisca je, između ostalog, i da nam dočara svet u svoj njegovoj šarolikosti.

 

 

Fokus vesti:Borhesovog Alefa smestili ste u beogradski Studenjak. Ko su Vaši prozni uzori i gde su analogije književnih arhetipova i Vaših junaka?

 

 

Z.Š: Uzora ima zaista mnogo. Gogolj, Erkenj, Sabato, Karver, Bolanjo, samo su neki od njih. Inače sam veliki ljubitelj japanske književnosti, majstora pripovedanja kao što su Akutagava, Soseki, Kavabata, Tanizaki…; i to iz više razloga, ali pomenuću samo jedan: čini se da ni u jednoj drugoj književnosti, kod više generacija pisaca, nećemo sresti tako srećan spoj ekonomije jezika i bogatstva slike. Kad je domaća književnost u pitanju, iskoristiću ovu priliku da pomenem Miroslava Popovića, vrsnog pripovedača koji je, sticajem okolnosti, za života objavio samo jedan roman „Sudbine“, a dve njegove zbirke pripovedaka „Tvrdo nebo“ i „Udri bandu“ objavljene su posthumno. To kažem jer imam utisak da u našem društvu postoji neka gotovo sumanuta sklonosti da svoje istinske velikane skrajne u neki zapećak i zanemari, a književni gorostasi poput Popovića naprosto ne bi smeli da budu zaboravljeni.

A što se književnih arhetipova tiče, istinski zaljubljenici u književnost će ih prepoznati u mojim pričama, stoga ne bih da ih lišim tog zadovoljstva ukoliko budu čitali ovaj interjvu.

 

Fokus vesti: Vaše priče humorom bacaju rukavicu ironiji u lice, taman toliko koliko kultura subkulturi. Koliko je suza u humoru jednog pisca?

 

 

Z.Š: Jako mnogo. Mnogi od onih najduhovtijih pisca koje poznajemo, zapravo su melanholici, čak i depresivci. Pisci umeju da „sakriju“ svoju ličnost od čitalaca. Inače, verujem da je slavni američki pripovedač O’Henri bio u pravu kada je rekao da je dobra priča nešto poput gorke pilule u čijoj se sredini nalazi malo šećera.

 

 

 

Fokus vesti:Zanimljivo je da je Kjerkegor govorio da je „mislilac bez paradoksa kao ljubavnik bez osećanja“. Da li je u svetu zamrznutih osećanja nesrećno zarobljen i junak „Ruske salate“?

 

 

Z.Š: Jeste. Kako se više zaljubljuje u Draganu, sve više postaje „vezana vreća“, pa nikako da preduzme „pravi korak“. A koja će Dragana, Marina ili Gordana, u današnje vreme, na tako nešto gledati sa simapatijama?

 

 

 

Fokus vesti: Ako je roman „Erotoman“ postavio pitanje: „Može li ljubav da kompenzuje nedostatak pravih prijatelja?“, da li je prozna zbirka „U svom svetu“ otvorila Pandorinu kutiju strahova da „čitavog sebe podarimo nekom“?

 

 

Z.Š: To ste dobro primetili. Ta Pandorina kutija o kojoj govorite je zapravo naša nesigurnost, nedostatak vere u sebe, i sve češće povalačenje u vlastiti mikrokosmos umesto da dragim nam bićima podarimo ono najbolje što imamo, budući da je ljubav davanje, a ne uzimanje.

 

 

Fokus vesti: Koliko je pretpostavljiv dijalog između Vašeg romana „Vrata podzemnih voda“i ove zbirke kratkih priča? Da li pravu ljubav prvo treba potpuno proživeti platonski da bi oduhovljena ušla u svoju fizičku pojavnost?

 

 

Z.Š: Roman „Vrata podzemnih voda“ oslikava košmare mladih koji su iz bezbrižnih osamdesetih zabasali u tregične devedeste prošlog veka, dok su u osnovi priča iz zbirke „U svom svetu“ univerzalne teme, u zavisnosti od karaktera priče, smeštene u prigodan vremenski i prostorni kontekst. A kada je ljubav u pitanju, uvek se setim reči jednog pesnika: „Zaljubljeni gledaju jedno u drugo, a oni koji se vole gledaju u istom pravcu.” I ja zbilja verujem u to.

 

 

Fokus vesti: Radnja Vašeg romana „Do obala Goe“ traje sedam dana. Čini se da je Bogu bilo lakše da stvori svet, nego svetu danas da živi ljubav. Da li je u savremenom, urbanom muško-ženskom svetu, koji opisujete, ljubav potraga, sa uputstvom predrasuda, ili energija? I da li je prepoznajemo u ljudima ili nam je daleka kao „Tesline struje u pećinama Kolorada“?

 

 

Z.Š: Svojevremeno sam čuo kabalističku legendu koja kaže da svako od nas dolazi na svet pozvan ali nepotpun i život mu se sastoji najvećma u traganju za svojom drugom polovinom, koja bi ga upotpunila. Ta sila koja nas vodi ka našoj nedostajućoj polovini je zapravo naša strast. I Milan Kundera je jednom prilikom rekao: „Ljubav je čežnja za našom vlastitom izgubljenom polovinom“. Rekao bih da ima mnogo istine u tome, ali da su danas, od sveopšte buke i besa što nas okružuju, i mnogo očiglednije stvari sve teže prepoznatljive, pa i za ljubav kao da smo postali „slepi kod očiju“.

 

 

Fokus vesti: Sartr je pred pisca postavljao zahtev „da bude neprestano angažovan i

odgovoran za sudbinu ovog sveta“. Kako danas i ovde uopšte postati i kako bivati

pisac?

 

 

Z.Š: Svaki stvaralački čin je u neku ruku i krik protiv sveopšte dehumanizacije života, i ja bih voleo da se taj krik što dalje čuje, ne bi li zagušio riku podivljalih aveti banalnosti i primitivizma, koje danas čini se više nego ikad, streme da kulturu izbrišu sa lica zemlje, ili je možda smeste u neki muzej, da tamo pravi društvo mumijama. Otud je i odgovornost svakog stvaraoca, pa i nas pisaca, utoliko veća, da svojom mišlju, delom i angažmanom, stanemo na put, a ne da ćutimo i da se povijamo pred tim avetima.

 

 

 

 

Autorka intervjua: Gordana Jež Lazić

 

 

x

Takođe pogledajte

LJILJANA KARADINOVIĆ – JANJIĆ pravnica, pesnikinja: Trudim se da budem dostojna ljubavi i poštovanja

  „Otežanja na putu svakodnevne realnosti gledam kao sastavne delove života“ FokusVesti:Anisur Rahman je u ...

Facebook