DEJAN  STOJANOVIĆ, pesnik: Ukoliko svi sastojci duha nisu u sadejstvu, nemoguće je stvoriti pravo umetničko delo

Fokus Vesti: U knjizi „Novočovek i novosvet“ ( Rad, 2022) napisali ste da  „život mora biti nešto više od programa i nepogrešivog plana; morao bi biti neka vrsta puta ka smislu sa osmišljavanjem svakog koraka i nalaženjem smisla na samom putu ka njemu“. U kojoj meri je savremeni čovek, koji živi u vremenu populizma i kratkotrajnih senzacija, uopšte zainteresovan za pronalaženje istinskog smisla življenja?

Dejan Stojanović: Iako naizgled bezazleno, ovo pitanje je izbezumljivalo Tolstoja i dovodilo ga do granice samoubistva. Nikako nije mogao da otkrije u čemu je smisao života, niti da nađe odgovore u literaturi. Zato je napisao knjigu Ispovest. Viktor Frankl je smatrao da je smisao u radu i ljubavi. Ovo je sve zdrav razum i Tolstoj je morao biti svestan ovih faktora pa čak i faktora patnje. Sam je bio veliki radnik. Njegova supruga je sedam puta prepisivala Rat i mir. Čemu toliki rad ako ništa nema smisla? Tolstoj je išao dalje od ovih faktora i kategorija. Zanimalo ga je čemu sve, ako je krah, ruina, smrt i neka vrsta propasti, konačni ishod svakog individualnog postojanja. Ovo otkriva da je pitanje smisla postojanja predstavljalo problem za svakog mislećeg čoveka tokom istorije. Što je čovek jači intelektualno, to ga ova pitanja više muče.

Ako smisao ne tražimo u sebičnoj ideji večnog postojanja, onda nam je lakše da prihvatimo nestanak, pa i nestanak i brisanje svega što smo stvorili. Ne samo što će čovek kao vrsta jednog dana nestati već će i sve ono što čovek stvori jednog dana nestati. Nestaće i Šekspir i Leonardo i njihova dela, ali nestaće i planeta Zemlja, cela galaksija, kosmos, onako kako ih zamišljamo i kako ih znamo. To ipak ne bi trebalo da bude razlog za uzbunu ili depresiju. Moja dilema i odgovor na nju vrlo su jednostavni. Da li je bolje nešto ili ništa? Smatram da je bolje nešto. To nešto je ovaj veliki svet i ovaj život koji imamo. Velika je nagrada, blagodet da se budimo, gledamo očima obasjani svet (ponekad tmuran i težak) i da se krećemo kroz nešto jedinstveno i neponovljivo, a to je život. U tom i takvom životu smisao je, upravo kao u citatu koji navodite, u traženju smisla na svakom koraku, van programa i specijalnih planova. Zar lepota sunčevog zalaska nema smisla sama po sebi. Biti i postojati, smisao je već sam po sebi.

To što će Dejan Stojanović, na primer, jednog dana nestati, pa čak i što će nestati sve što je stvorio, ako je išta vredno stvorio, nije veliki problem ako shvatimo da naše pojedinačno postojanje u svemiru nije važno onoliko koliko mislimo. Ali, taj jedan momenat koji imamo, život, može proći u letargiji ili biti ispunjen vrednostima: radom, ljubavlju, lepotom … Taj jedan momenat postaje veći od prazne večnosti. Momenat u kojem prepoznajemo sebe u drugima i druge u sebi. Ako doživimo veću transformaciju, ako ponekad zaboravimo na sebe, ako shvatimo da smo deo veće celine kojoj služimo i da je smisao našeg postojanja u služenju nečem većem od nas samih. Ako to shvatimo, naš individualni opstanak ili večnost postaju manje važni jer znamo da smo deo velike i neuništive celina bića, ili duha, koji nikada ne nestaje. Kao takvi, nikada ne nestajemo ni mi, naša dublja suština, odvojena od našeg ega i pojedinačnog postojanja.

Nažalost, pored svih dostignuća tehnologije, savremeni čovek je postao površniji. Kako je postao površniji, postao je i manje tolerantan na teškoće i želi sve na lakši način i odmah. I ako, kao posledicu ovakvog ponašanja, ostvari veći stepen lažne udobnosti, on često, pridajući preveliki značaj sebi, gubi sebe. Jureći za vremenom, gubi vreme; jureći za lajkovima na društvenim mrežama, gubi stvarni kontakt sa pravim vrednostima i ljudima; želeći previše da se dopadne drugima, udaljuje se od sebe. Jedan od najvećih paradoksa modernog vremena jeste u tome da, čovek težeći za identitetom kroz poistovećivanje sa zamišljenim sobom, veštačkim sobom, često gubi pravoga sebe koji je i najviše vredan postojanja. Ukoliko bi savremeni čovek bio više zainteresovan da oslušne i pronađe pravoga sebe, utoliko bi rasla njegova želja za pronalaženjem istinskog smisla življenja.

Samo oni koji su iskreni sa sobom i koji su ono što jesu, a ne samo ono što se drugima dopada, jesu ljudi koji žive u skladu sa svojom prirodom. Takvi ljudi znaju ko su i uspevaju da pronađu sebe uprkos izazovima. Na takav način, čovek pronalazi smisao u sebi. Kada nam nije potrebna potvrda spolja za vrednost koju osećamo iznutra, to znači da smo našli smisao koji ne zavisi od drugih. Često, savremeni čovek nije zainteresovan za ovakvu vrstu introspekcije i suočavanja sa sobom. To je neka vrsta bekstva od sebe. Zato, u velikom broju slučajeva, savremeni čovek nije zainteresovan za istinsko pronalažanje smisla postojanja. Ovakav pronalazak vodio bi ga ka suočavanju sa samim sobom, a on želi da pobegne od samoga sebe. Često, persona koju stvaramo i njen odraz u tuđim očima, nije ono što stvarno jesmo, a porazno bi bilo da se suočimo sa ovom činjenicom. Porazno bi bilo da shvatimo da ono što „mislimo“ da jesmo, nismo. Porazno bi bilo da shvatimo i da persona u očima drugih nije on ili ona, nego neko treći. Porazno bi bilo da se suočimo sa sobom i shvatimo da to nismo mi. To zvuči frankenštajnovski i mi činimo sve da pobegnemo od te svoje vešto potiskivane frankenštajnovske crte. Zastrušujuće bi bilo da makar i nazremo u nekom zamišljenom ogledalu introspekcije, iza prelepog lica, konture Frankenštajna koji nam se iz dubine ruga. Na kraju dolazimo do Bodrijarove ideje simulakruma i simulacije. To je pravi lavirint u kojem onaj koji misli da nadigrava druge, sam biva nadigran, da se nastasijevićki izrazimo.

 

Fokus Vesti: „Ubeđen sam da se čovek neće nikada odreći prave patnje, tj. rušenja i haosa“, napisao je Dostojevski u „Zapisima iz  podzemlja“. Svedoči li istorija da je, zaista, tako, a i vreme u kom živimo?

Dejan Stojanović: Ono što je Dostojevski, ili njegov anonimni lik u romanu, imao u vidu, mnogo je dublje od pitanja patnje izazvane haosom i rušenjem kao rezultatom rata, na primer. Dostojevski piše o patnji kao nečem što je sastavni deo života ili čije bi odsustvo, možemo pretpostaviti između redova, značilo i umrtvljenje, otupljenje čoveka. Ja sam na nekim mestima pisao o važnosti teškoće kao takve. Neka vrsta teškoće u životu mora da postoji. Život koji je suviše lak i u kojem se ništa ne dešava kao posledica neke zasluge, truda, može postati dosadan, ali to je manje važno. Važnije je to da takav život, na individualnom planu, jeste život bez discipline koji upravo suprotno od naših želja, umesto da nam osigura veći stepen slobode, vodi nas u neku vrstu zarobljeništva. Patnja kao patnja nije neophodna, ali disciplina, teškoća koju doživljavamo dok se borimo za neke rezultate jeste nešto što hrani naš put i sa drugim faktorima, već razjašnjenim u odgovoru na prethodno pitanje, jeste i smisao koji nalazimo na svakom koraku, a ne samo zadati cilj, apstrakcija ka kojoj težimo.

Ako se sada suočimo sa patnjom kao posledicom ljudskog zla, imperijalizma, ili kao posledicom bilo kog zamislivog ili nezamislivog razloga, onda takva patnja nije neminovno patnja o kojoj Dostojevski ili njegov lik razmišlja. Čovek se ne može odreći svoje prirode. U njegovoj prirodi je da se bori. U njegovoj prirodi je da vlada ako može. U njegovoj prirodi je da se izbori za što više koristi za sebe ako može. Sve su ovo generalizacije, ali sve to postoji u čoveku. Taj isti čovek je majstor u nalaženju opravdanja za sve svoje postupke. Taj isti čovek, ne libi se da dokazuje da je belo crno i crno belo kada mu to treba. Taj isti čovek, najčešće, najveća zla sprovodi krijući se iza najvećih i najsvetlijih ideja pravde, slobode, demokratije o čemu svedoče imperijalstički ratovi kao i mnogi drugi, uključujući i krstaške ratove. Svi oni koji su izazivali najveća razaranja i patnje u istoriji, nalazili su opravdanja za svoje postupke.

Ako se opet nadovežemo na Dostojevskog, on smatra da je prihvatanje sveta u kome uvek i svuda 2 puta 2 neminovno mora biti 4 jeste tužan svet. On, ili njegov lik, bori se za veći stepen svesti a, po njemu, glavni izvor ovakve svesti jeste patnja. Zato on smatra da se čovek neće odreći patnje, odnosno razaranja i haosa. Mislim da je lik Dostojevskog ovoga svestan na nekom dubljem planu koji izmiče svesnom odlučivanju u svakoj situaciji. Pre bih rekao da smatra da je to neko nepisano pravilo da svet ne bi potonuo od sopstvene lakoće. Ovakva lakoća, paradoksalno, postaje teža od bilo kakve patnje. To je samoubilačka lakoća iako paradoksalno zvuči.

U Vašem pitanju, više vidim ideju patnje izazvane podjarmljivanjem, imperijalističkim tendencijama ili čistim zlom. Da, takva patnja postoji i danas i funkcioniše kao i u prošlosti, samo što je danas bolje našminkana i često se sprovodi pod firmom borbe za više i najlepše ciljeve. To nije neminovno patnja o kojoj razmišlja junak Dostojevskog (ali može i biti) i kao takva ona ne samo da je bespotrebna, nego bismo se svim sredstvima morali boriti, na svim meridijanima, da otklonimo uzroke takve patnje. Glavni uzrok takve patnje jeste zlo, bilo kako da se predstavlja. Borba protiv njega nije laka jer se zlo često predstavlja kao dobro. Zato u takvom svetu, modernom, toliku ulogu igraju mediji. Javno mnjenje igra ogromnu ulogu i njega, nažalost, najvećim delom oblikuju mediji.

 

Fokus Vesti: Čedomir Mirković je u mikroeseju „Ozlojeđenost“, napisao da je „primitivni nihilizam (potcenjivanje svega i svačega, potcenjivanje koje proizilazi iz odsustva samopoštovanja) velika, možda najveća, nevolja naše sredine“. Šta je, po Vašem mišljenju, manjkavost naše sredine? Da li je ona vezana za određeno podneblje ili je univerzalna?

Dejan Stojanović: Ne želim da zvučim grubo ali mislim da je najveća nevolja naše sredine nedovoljno visok nivo kulture. Pre svega, mislim na elementarnu kulturu pojedinaca. I pored hiperprodukcije diploma visokoškolskog obrazovanja, možemo primetiti da kultura kaska. To je prisutno i kod pojedinaca sa najjačim titulama. O ovoj vrsti odsustva poštovanja drugih, pisao je i Andrić i okvalifikovao je kao glavni razlog koji nas onemogućava, i pored izuzetnih pojedinaca, da uhvatimo korak sa najnaprednijim narodima. Međutim, možda je najbolje okarakterisao najveću nevolju naše sredine Slobodan Jovanović, rečima „diplomirani primitivac.“ Mislim da je diplomirani primitivac najveća nevolja naše sredine i da nas taj primitivac, nezajažljivo se boreći za sebe, drži dole. Ovaj diplomirani primitivac može biti i ministar, kako tvrdi Jovanović, ali može biti i doktor nauka. Često se uverite u ovo na ulici kada primetite lepše manire kod nekog fizičkog radnika nego kod nekog doktora nauka.

Fokus Vesti: Cilj pesnikov nije da demonstrira / Sterilne bravure već da kaže nešto / Ako ima šta da kaže, a ako nema, može i da ćuti“, napisali ste u knjizi „ Iskra iskona“. Kako biste opisali stanje na savremenoj pesničkoj sceni, koliko je onih koji ispunjavaju pesnikov cilj?

Dejan Stojanović: Nemam ja ništa protiv toga da mnogi pišu. Nije neophodno ni da imaju poseban cilj. Problem nastaje kada postoji haos i besomučna borba za lični plasman i pobedu nezavisno od vrednosti. Živimo u vremenu kada neko putem PR-a može ostvariti uspeh ili biti priznat nezavisno od minorne vrednosti dela. To smo, samo u prethodnoj godini, mogli primetiti na primeru nekoliko dela, romana, koji su proglašeni za „remek dela“ a reč je o prosečnim ili minornim delima. Iza ovih dela stala su i neka ugledna imena. Zamislite, kakvo stanje se stvara u književnosti gde nazovi ugledni kritičari proglašavaju minorna dela za remek dela. U jednom slučaju, jedan roman je proglašen za knjigu koja nastaje jednom u 50 godina. Čovek se onda pita u čemu je problem? Da li su ovi kritičari analfabete ili imaju neki zadatak ili neki neknjiževni cilj, ili nam je jednostavno promaklo da je reč o lošim kritičarima? Postavlja se pitanje, da li je moguće da je neko stvarao među nama godinama i decenijama i bio priznat, a da se ne razume u književnost ako ne može da protumači neke očigledne stvari. Po meni, mnogo je gora patetična depatetizacija od uobičajene patetike. Od ovakve patetike pate i neki pisci i neki kritičari kojima je pobeda pogrešnog stava, ili ko zna kog neknjiževnog kriterijuma, važnija od pobede književnosti.

Na savremenoj srpskoj pesničkoj sceni ima dosta kakofonije. Takođe, ima dosta trikova koji se vešto skrivaju. Čini mi se kao da pišemo više zbog imena nego zbog same poezije. Čini mi se da se previše borimo da osiguramo svoje mesto u istoriji kao da nismo svesni da izuzetno mali broj ostaje u istoriji. Pravimo bez velike potrebe preveliku gužvu. Gušimo jedni druge. Da postoji jedna živa atmosfera i prisustvo stvaralaca na internetu, u knjižarama i bibliotekama, to je dobro, ali da zaboravimo na osnovnu svrhu stvaranja, to je loše. Svrha stvaranja nije da pobedi neki pesnik i postane veliko ime ako iza tog imena nema velikog dela. Cilj i svrha stvaranja jeste da pobedi književnost, da pobedi poezija. Taj neko ili ti neki, neke, koji pišu najlepšu poeziju, oni stvaraju umetnost i zaslužuju mesto koje im često zauzimaju oni manje vredni. Često pisci proteruju pisce iz književnosti. Ovo se dešava u celom svetu, ne samo u Srbiji. Kako je to moguće? Moguće je da to bude tako zato što su oni najsposobniji i najtalentovaniji među nama, najčešće i oni koji imaju sposobnosti koje mogu doći do izražaja u drugim delatnostima. Kako su oni često među najdostojanstvenijim među nama, oni ne žele da učestvuju u nedostojanstvenim borbama i igrama za bolje mesto u ionako neizvesnoj utakmici. Na sceni je ogroman broj diletanata i amatera. Nemam ništa protiv toga, ali mi smeta kada ovi amateri uobraze da su velikani. Najčešće, oni koji imaju loše delo imaju najmanje kritički odnos prema svome delu, a oni najjači su najkritičkiji prema svom delu.

U svakoj sredini, pa i u Srbiji, izuzetno je mali broj onih koji ispunjavaju, u najdubljem smislu, pesnikov cilj. Međutim, i taj mali broj je više nego dovoljan. Zamislite koliko već ima velikih dela napisanih. Teško da ih sve možemo pročitati tokom života. Zamislite sada da moramo da čitamo sve skribomane širom sveta. To bi se pretvorilo u torturu. Postoje tendencije danas u svetu, da se sve izniveliše i relativizuje. Postoji velika borba u zapadnom svetu protiv „belih mrtvih staraca“ (između redova, možemo čitati „odvratnih“). Ti beli mrtvi starci dostigli su neprevaziđene visine i zato moramo da ih skinemo sa pijedestala da bi nama bilo lakše. Ako nema Homera, Šekspira, Dantea kao mere, lakše je dokazivati da su i drugi „podjednako veliki“. Čini nam se tako, da ćemo bez njih i mi biti veći. Umesto da se divimo visinama koje postoje, nezavisno od toga ko ih je ostvario i postigao, mi plačemo u svojim nizijama i maštamo o nemogućim ličnim visinama. Na kraju, šta god nam pođe za rukom ili ne pođe, biće u korist ili na štetu čoveka. Šekspir sigurno neće biti na gubitku ako ga svrgnemo sa trona, ali bićemo mi kao pojedinci i kao civilizacija.

 

Fokus Vesti: Andre Žid smatra da „umetničko delo cveta samo uz učešće, uz dosluh svih vrlih sastojaka duha“. Na koji način posmatrate umetničko delo, kakvom vidite ulogu umetnosti u savremenom svetu? Da li je, zaista, „jedina neophodna umetnost, umetnost voljenja“?

Dejan Stojanović: Slažem se sa Židom. Ukoliko svi sastojci duha nisu u sadejstvu, nemoguće je stvoriti pravo umetničko delo. Stvoriti pravo umetničko delo izuzetno je teško. (Možda to nije bilo tako teško Šekspiru.) Umetničko delo mora da sadrži novinu, kao i naučno. To često zaboravljamo prilikom procenjivanja. Šta znači nagomilavanje naslova i slaganje knjiga ako ne donose nešto novo? Ako pesma, priča, roman ne prave neki iskorak i ne donose nešto novo, nije dovoljno ni što u njima primećujemo majstorstvo, erudiciju, lepotu. Delo mora sadržati nesvakidašnju intelektualnu moć, mudrost, ideje i estetsku vrednost, da ne kažem veličanstvenost, da bismo ga mogli oceniti i prihvatiti kao pravo umetničko delo. Ako je to samo jedan u nizu naslova, bez obzira na određenu vrednost, takvo delo ne može računati na trajanje. Samo u 2019. u Americi je objavljeno oko 4 miliona knjiga što uključuje i pisce koji su sami izdali svoje knjige (blizu 2 miliona). To je trenutno industrija sa godišnjim obrtom od oko 30 milijardi dolara u Americi.

Moja ideja da je jedina neophodna umetnost, umetnost voljenja, sadrži, između ostalog, i ideju da ukoliko smo iskreni, nezavisno od toga da li imamo talenat da stvaramo velika umetnička dela, mi jesmo indirektno, ili na nevidljiv način, umetnici. Bez ove umetnosti, sama umetnost gubi smisao. Ako ne bismo voleli umetnička dela, ona bi izgubila vrednost. Ona ne bi mogla opstati bez naše ljubavi. Takođe, velika umetnička dela ne bi ni mogla nastati bez ljubavi unete u njihovo stvaranje. Ako ovako razmišljamo, onda shvatamo da je ljubav preduslov umetnosti. Bez ljubavi nema ni estetike. Kako možemo ceniti nešto ako ne nalazimo lepotu u predmetu interesovanja. Tu lepotu rađa sadržaj, ali lepota nekog sadržaja nestaje ako nema ljubavi unete u njegovo stvaranje ili u njegovo prepoznavanje. Zato imamo ljude koji ne podnose klasičnu muziku i one koji je obožavaju. Kod onih koji je obožavaju postoji razvijena ljubav prema klasičnoj muzici, stvorena slušanjem i kultivacijom duha. Kod ovih drugih nema takve ljubavi ni takve kultivacije i za njih je klasična muzika mrtva i bezvredna. Ako sada sve ovo povežemo sa Židovom konstatacijom, onda možemo reći da je ljubav glavni vezivni sastojak duha koji drže sve ostale u dosluhu.

 

Fokus Vesti: O Vašoj pentalogiji „Svet u nigdini“ pisali su gotovo svi značajni srpski kritičari, filosofi, pesnici, teoretičari; jedinstveno je štivo u našoj književnosti, porede ga sa eminentnim pesničkim imenima poput Njegoša, Laze Kostića, Dučića, Vaska Pope i drugih. Izjavili ste da se ideja o stvaranju ovog kapitalnog dela srpske književnosti rodila veoma rano. Kako ste prepoznali taj trenutak, ima li istine u tome da ceo život, zapravo, ispisujemo jednu knjigu, koliko je različitih spoznaja, saznanja bilo potrebno da bi se napisalo ovakvo delo?

 

Dejan Stojanović: Ideja da ceo život pišemo jednu knjigu bila mi je bliska od rane mladosti. Nosio sam tu ideju u sebi i ponekad zamišljao svoje knjige kao celinu, kao jednu knjigu. To je bila više maglovita ideja ali krajem devedesetih iskristalisala se jasna ideja u meni da želim da stvorim moderni ep. Moje pesničke knjige, izdate pre Sveta u nigdini, takođe su, na neki način, spevovi. Ne samo u smislu organizovanja u tematski srodne cikluse, već ako pogledamo knjige Znak i njegova deca i Oblik zaključujemo da one jesu mini spevovi. Ako ih sve povežemo, i one nastale pre Sveta u nigdini, kao i one posle, možemo primetiti da između njih postoji komunikacija. Ovde govorim o intertekstualnosti u okviru celog opusa. Ako ovo primećujemo i razumemo, onda razumemo da u svemu tome postoji manje ili više vidljiva ili izražena namera. Ova namera sasvim je vidljiva i jasna u Svetu i nigdini, dok je u drugim knjigama diskretnija.

Postoji neka vrsta pesničkog sistema, kao i termini i motivi koji se stalno ponavljaju i koje obrađujem u mojim pesmama. To je put građenja, u biti, jedne građevine. Posle promocije Sveta u nigdini, pre oko šest godina, jedna mlada radio novinarka i književna kritičarka, pitala me je koja su tri centralna termina ili reči u Svetu u nigdini. Meni je bilo nemoguće da odgovorim na ovo pitanje. Ne sećam se tačno šta sam odgovorio ali znam da sam odmah imao u glavi najmanje deset centralnih termina. Problem nije u terminima već u kompleksnosti koja se krije ispod stilske jednostavnosti Sveta u nigdini, pa i drugih mojih knjiga. Postoji filosofski segment moje poezije, naročito u Svetu nigdini. Ako bih izdvojio tri termina kao što su apsolut, Bog (ili Svet, što je kod mene isto), ništavilo, to bi mogla biti tri termina koji odgovaraju realnosti. Ali, ako bih rekao voda, krug (krugovanje, kruženje), reči, to bi bila tri termina koja bi mogla reprezentovati, donekle, ostatak mojih knjiga. U mom književnom svetu postoje svetovi u okviru svetova. Ako bismo izdvojili tri filosofska termina, ne bismo bili pravični prema ostatku i obratno. Ali ni sa tri termina, u svakoj definisanoj dimenziji, mi ne bismo pokrili ceo prostor već samo ponudili nagoveštaj.

Svet u nigdini je pisan u kombinaciji poezije i proze i sadrži osamnaest pesničkih formi kojih nikada ranije nije bilo u srpskoj poeziji, a četiri se prvi put pojavljuju u svetskoj poeziji. Takođe, knjiga ima elemente romana, drame, esejistike; sadrži mini spevove i lirske celine, a i izuzetno jaku filosofsku crtu koja se provlači kroz celu knjigu. Za drugu knjigu, Svet i Bog, možemo reći da je čisto filosofsko delo koliko i književno. Moj cilj je bio da stvorim moderni ep.

Ceo put prema Svetu u nigdini bio je neizvestan i mukotrpan. Zadatak je bio toliko veliki ne samo kao težak zadatak već u smislu nalaženja odgovarajućeg načina da se stvori takva knjiga posle toliko velikih dela napisanih ranije i posle uobičajenih standarda i formi na koje smo naviknuti. Smatrao sam da ovo delo mora da bude različito ne da bi bilo različito već da bi bilo na visini zadatka modernog vremena. U knjizi se nalaze i neki delovi nastali 1992. Međutim, knjiga je završena 2008. godine, ali je objavljena tek 2017. Ceo put ove knjige čudan je. U poslednjoj smo fazi prevođenja knjige na engleski jezik i mislim da će prevod biti završen za mesec-dva. Ljudi s kojima sam u kontaktu u Americi smatraju da ova knjiga mora da se nađe u širem svetskom prostoru i smatraju, mada mi je neprijatno da to kažem, da je knjiga izuzetna u međunarodnim razmerama.

 

Fokus Vesti: U jednoj od knjiga iz petoknjižja „Svet i ljudi“ napisali ste da nam „treba štit pre nego na put krenemo, jer svako kretanje je rat“.  Kakva je to vrsta štita, od čega, da li je kretanje ,prvenstveno, rat sa onim što nas spopliće, a nalazi se u nama?

Dejan Stojanović: Ne znam da li je to genetika, osobine pojedinca ili uslovi života (najverovatnije sve zajedno), ali neki ljudi, bolje reći deca, već od najranijeg detinjstva pokazuju znake agresivnosti, ratobornost, pa čak i zla, da je to nešto što me još uvek donekle zbunjuje. S druge strane, postoje ljudi, ili deca koja su toliko anđeoska i čista da su nepripremljena za sve ono što život nosi. Svi ćemo se postepeno „naoružati“ i pripremiti ali dobro je da rano shvatimo da život, svet, nije cvetna bašta ispunjena samo miroljubivim ljudima. Podjednako je opasno živeti pod staklenim zvonom. Treba uvek biti otvoren za svet ali i spreman na suočavanje sa svetom, sa njegovom lepom stranom ali i ružnom. To je štit protiv sopstvene naivnosti. Često smo sami sebi, i ne znajući, neprijatelji.

Uvek sam bio pristalica davanja i nesebičnosti ali nije dobro toliko davati sebe da izgubite sebe. Mora nešto ostati i za vas. Ova pitanja zanimala su me, takođe, od najranije mladosti, u odnosu na sopstveno iskustvo: Šta je davanje, a šta iskorišćavanje? Šta je dobrota, a šta slabost ili naivnost? Neki ljudi ostavljaju utisak da su dobri, a više su slabići nego dobri. Svet je urbanizovana, našminkana prašuma. U svetu nas vrebaju i zveri i „anđeli“, prevaranti i ljudi od integriteta, laktaši i ljudi velikog srca, „diplomirani primitivci“ i ljudi uzvišene duše. Treba prepoznati sve ovo, ili delić toga, za što bolju navigaciju kroz život, a i da bismo osigurali što dostojanstveniji hod. Za sve ovo potrebna je priprema. Što pre ona počne, to bolje. To ne znači da treba zaboraviti igru jer život je i igra. Bez igre i život gubi smisao. Ako bi život bio samo rad bez odmora, to bi bila neka vrsta mučenja. Potreban je balans.

Fokus Vesti: „Ako neko ima da kaže nešto vredno kazivanja može biti siguran da će izražavajući sebe na jednostavan, jasan i naivan način proizvesti pravi efekat“, smatra Šopenhauer. Način na koji iznosite istine do kojih ste došli dubokim promišljanjem, spoznajama, traganjima,  po meri je svakog čitaoca. „Jednostavnost je krajnja sofisticiranost“, napisao je Da Vinči. Da li ste imali mirnu plovidbu na putu do nje?

Dejan Stojanović: Citat o jednostavnosti tačan je. Međutim, mislim da se pogrešno pripisuje Leonardu iako bi se, zasigurno, i on složio s njim. Andrić je napisao da je „najteži stil jednostavan stil“ i bio je u pravu. Najbolji odgovor na Vaše pitanje bio bi jedan moj stih koji sam napisao na engleskom jeziku, a to je: najkomplikovanija veština je da budete jednostavni  (the most complicated skill is to be simple). Samo ako radite na redakciji sopstvenih knjiga možete primetiti koliko tekst dobija skraćivanjem, promenama. Na kraju shvatite da je ono što je najviše unapredilo tekst i učinilo ga stilski lepšim, upravo jednostavnost.

Želja za pisanjem u meni rodila se u detinjstvu. Ipak, pesme sam počeo da pišem sa 18 godina. Tek kada sam imao 25 ili 26 godina smatrao sam da sam ispekao pesnički zanat. Zato sam najmanje 300 do 500 pesama bacio iako mislim da bi mnoge od njih širim čitalačkim slojevima bile dopadljivije od onih koje su ušle u knjige. Ipak, baš tada kada sam osetio najveću moć, prestao sam da pišem pesme 5-6 godina, da bih opet stidljivo počeo 1992. koju sam pomenuo, ali intenzivnije sam se vratio poeziji tek 1997.

Kada sam imao 19 ili 20 godina počeo sam da pišem roman. Kada razmišljam o tome shvatam da moja rečenica tada nije bila gora nego što je danas. Ali, smatrao sam da nemam dovoljno iskustva i da je to suviše težak zadatak za mene. Danas, kada razmišljam o tome, razumem da je samo bilo potrebno malo više tehničkog znanja i hrabrosti. Zato me čudi kada vidim kako se lako usuđuju ljudi sasvim osrednjeg talenta da pišu romane. Iznenađuje me tolika sigurnost u sebe, svoje talente i sposobnosti. Ja sam uvek bio siguran u svoj potencijal. U mladosti, najviše sam osećao taj potencijal u filosofiji. Nisam upisao filosofiju baš zato što su me malo zadirkivali u školi u tom smislu. Smatrao sam da sam rođeni filosof, da se to podrazumeva, pa ću upisati prava i nastaviti filosofiju na postdiplomskim studijama.  To su, uz režiju i glumu, bile moje težnje.

Moja plovidba do jednostavnosti, ako sam je ikada postigao, nije bila mirna jer je bila isprepletena sa svim borbama i ratovima (vrlo teškim) koje sam u životu vodio, a koji često nisu imali nikakve veze ni sa filosofijom ni sa poezijom već sa surovom stvarnošću biznisa.

Problem ove nemirne plovidbe nije u teškoći nego u ideji da nisam ostvario ni 10% od onoga što sam zamišljao na planu književnosti i filosofije (potencijalno i filma). Imam i jedno čisto filosofsko, još neobjavljeno, delo na engleskom, kao i tri knjige pesama. To čeka više od deset godina da bude objavljeno. Nikada te knjige nisam ni predavao izdavačima.

Na kraju, opet možemo dovesti našeg Andrića u vezu sa Šopenhauerovom idejom o jednostavnosti. Znamo da su Šopenhauer i Niče bili najbolji nemački pisci među filosofima dok su Kant i Hegel bili loši pisci, mada veliki filosofi. Pisanje, odnosno dobar stil, zahteva ogroman trud. Andrić, slično Šopenhaueru, tvrdi da se „najveći uspeh u poeziji postiže kada nekog iznenadimo nečim poznatim.“ Da bi se to postiglo, potrebna je velika doza jednostavnosti.

 

 

Fokus Vesti: U jednom intervjuu Tarkovski je izjavio: „Film je, verovatno, najnesrećnija od svih umetnosti. Film koriste kao žvakaću gumu, kao cigarete, kao stvari koje kupuju. Zato je prihvaćen stav: da bi bio dobar film mora da se prodaje“, imate li utisak da je slična situacija i sa drugim vrstama umetnosti?

Dejan Stojanović: Bio sam veliki ljubitelj filma od osnovne škole i želeo sam i time da se bavim. I pored toga, nikada nisam voleo mistifikacije, a mislim da nema umetnosti koja je unela toliko mistifikacija u moderni život koliko je film. Retko se pitamo ko se seća režisera iz vremena drame kod starih Grka ili starog Rima ili ko se seća reditelja elizabetanske engleske uz časne izuzetke. Prvi put u istoriji, režiseri filmova postaju važniji od pisaca. Želim da kažem da u toj „najnesrećnijoj“ od svih umetnosti, Tarkovski je postao to što je postao i zato ga citirate jer u prošlim vremenima, on bi, kao i drugi reditelji, bio zaboravljen, osim da se bavio nečim drugim.

Svi ti filmovi o kojima govori Tarkovski nisu umetnost. Takođe, umetnost nije ono što piše Džon Grišam. Pitajte samog Grišama i reći će vam da to nije književnost u umetničkom smislu već popularna proza. Problem je u tome što u Srbiji mnogi pisci koji su mnogo gori od Grišama, misle da se bave književnošću u najužem smislu te reči. U Holivudu i u celom svetu postoji komercijalna produkcija. Ta i takva komercijalna produkcija nije umetnost. Mnogi filmovi i jesu to, žvakaća guma na platnu ili ko zna šta ali to umetnost nije. To i nije toliko veliki problem ako neko uspe da stvara umetnička dela uprkos svim komercijalnim tendencijama u svetu.

Nije istina da je prihvaćen stav u svetu da „film da bi bio dobar mora da se prodaje“. To je pojednostavljeno i netačno viđenje sveta i filmske umetnosti. Niko nije toliko naivan da misli da će film biti dobar isključivo ako je komercijalan. Zašto i dalje smatramo da su najbolji režiseri Felini, Bunjuel, Bergman, Vitorio de Sika i mnogi drugi.

Film je jedna od najsrećnijih umetnosti, ja bih rekao nasuprot Tarkovskom. Film je jedna od retkih umetnosti koja je omogućila velikom broju ljudi da stvori ogromnu slavu i novac na bazi nečega što, ako bismo gradirali umetnosti, ne bi moglo da stoji na istim visinama kao književnost ili likovna umetnost na primer. Teško bismo mogli reći da režija ili gluma imaju u umetničkom i stvaralačakom pogledu istu snagu i ulogu kao stvaranje vrhunskih književnih dela ili umetničkih uopšte. Da li je slučajno što režiser nije imao toliku ulogu u starim epohama? Ja mislim da to nije slučajno i da je to bilo posledica njihovog manjeg značaja u odnosu na pisce drama.

Ova „najnesrećnija“ umetnost omogućila je da svi znamo ko je Tarkovski, Orson Vels, Forman, Spilberg, Skorseze, Trifo, Romer i da ne nabrajam stotine imena i u Francuskoj i Italiji. Sećamo se čak i manje poznatih i manje značajnih imena kao što su Paskvale Skvitijeri ili Alberto Latuada. Šta bismo tek mogli reći o glumcima koji su zahvaljujući ovoj „najnesrećnijoj“ umetnosti postali slavni širom sveta i napravili milione dolara. Ljudi od talenta ove vrste znamo šta su bili u prošlosti. Otac Kazanovine majke, koji je bio obućar, nije hteo da odobri udaju svoje ćerke za Kazanovinog oca, koji je bio glumac, jer je smatrao da je ta profesija nedostojna njegove ćerke, pa je morala da pobegne od kuće da bi se udala za Kazanovinog oca. Važan je ugao gledanja i šira slika da bismo došli do preciznijeg i objektivnijeg suda.

Postoji komercijalna (popularna) literatura i umetnička literatura (koja nije neminovno popularna). U Americi postoje izuzetno plaćeni pisci koji pišu komercijalna dela ali ne smatraju da su vrhunski pisci u umetničkom smislu. Ta distinkcija u Americi i u svetu mnogo je jasnija nego u Srbiji. U Srbiji nazivaju književnicima i one koji se ne bave književnošću uopšte već pišu knjige druge vrste. S druge strane, oni koji pišu romane, na primer, smatraju da ako imaju prodaju i samim tim što se ono što su napisali zove roman, jesu pisci vrhunskog reda, nezavisno od toga da li ono što pišu ima umetničku vrednostili ne.

Isto je stanje u svakoj umetnosti, samo filmovi, po prirodi stvari, koštaju mnogo više. Ne može svako da stane iza kamere i snimi film kao što svako može da sedne iza stola i napiše roman. Postoji hiperprodukcija u svakoj oblasti i postoji šund u svakoj oblasti. Ljudi treba da nauče razliku između popularnih dela, u bilo kojoj oblasti, i umetničkih dela. Pošto u Srbiji svi vole da budu književnici, oni neće kao Grišam reći da ono što stvaraju nije umetnička literatura iako su većinom neuporedivo gori pisci od Grišama. To je, između ostalog, i pitanje integriteta.

 

Fokus Vesti: Živeći godinama u Americi uradili ste intervjue sa mnogim značajnim stvaraocima, te besede su ukoričene („Razgovori“) i dobile su nagradu „Rastko Petrović“. Kakve utiske nosite iz tih neposrednih susreta? Šta je ono što odlikuje istinske, ostvarene stvaraoce, po čemu se, najpre, prepoznaju? Kada se uporedi položaj umetnika u Americi i Srbiji do kakvog se zaključka može doći?

Dejan Stojanović: Odlikuje ih jednostavnost o kojoj ste govorili u jednom od prethodnih pitanja. I sa Solom Belouom i sa Stivom Tešićem sve je bilo jednostavno. Mada su i svi moji intervjui i ovde, ili u Parizu, s našim poznatim slikarima, tekli jednostavno. Moja komunikacija sa Solom Belouom, dobitnikom Nobelove nagrade ili Stivom Tešićem, dobitnikom Oskara, bila je mnogo jednostavnija nego što bi ovde bila sa nekim minornim intelektualcem nezavisno od činjenice da sam ja tada imao tek oko 30 godina. Gluma je manje izražena kod velikih stvaralaca i manje je pompe. Ono što je radio Salvador Dali priča je za sebe koja je imala uticaja na neke naše slikare ali većina stvaralaca posvećeni su radu i ne teže nekim spoljašnjim efektima ili dokazima genijalnosti.

Teško je upoređivati Ameriku i Srbiju jer je Amerika zemlja skoro 500 puta ekonomski jača od Srbije. Ipak, položaj umetnika nije ni u Americi dobar. Nijedan pesnik ne može da živi od pisanja pesama. Mislim da je jedna Ferlingetijeva knjiga doživela, u mnogo izdanja, prodaju od milion primeraka. To je izuzetak. Ferlingeti je bio i vlasnik vrlo popularne knjižare i male izdavačke kuće. Poznati američki pesnici, većinom su profesori na univerzitetima i od toga žive. Zatim, mislim da grantovi, ako je ispravno da tako kažem, u Americi dostižu 40 milijardi dolara što je gotovo ceo godišnji bruto produkt Srbije. Od svih tih milijardi izdvoji se nešto i za umetnost, književnost. Dž. K. Rouling postala je milijarderka u dolarima od svog pisanja. Mnogi popularni pisci prave milione dolara. Ali i mnogi veliki pisci (u umetničkom smislu) mogu lagodno da žive od svog pisanja, čak i da zarađuju milionske sume. Takvi su pisci Margaret Atvud, Haruki Murakami, pa i oni manje poznati kao Vikram Set. Na Zapadu je moguće da i vrhunski pisci, pod uslovom da pišu prozu, mogu da žive od svog pisanja i prave velike svote novca.

 

Fokus Vesti:  „Čovek je prepušten samom sebi. Red koji naizgled postoji samo omogućava funkcionisanje mašine kojom dominira privid, opsena i laž“, napisali ste u petoknjižju. Kako opstati u takvom svetu? U kojoj se meri čovek trudi da, pre nego promeni svet, promeni svoju suštinu?

Dejan Stojanović: Nije potrebno da čovek menja svoju suštinu nego da živi u skladu s njom. Problem nastaje u prepoznavanju ove suštine i u tome što neki ljudi imaju loše karakteristike ili osobine. Često, i pored loših osobina, ljudi mogu osvojiti vlast ili se dokopati položaja u bilo kojoj oblasti. Recimo, postoje pokvarenjaci, psihopate, narcisoidni ljudi. Ako kažemo ima dva procenta psihopata; isto toliko narcisoidnih, zaboravljamo koliko ima drugih koji ne samo što mogu imati neku vrstu psihičkih poremećaja već spadaju u manjoj ili većoj meri u pokvarenjake. Kad sve ovo uzmemo u obzir, shvatamo da se iza fasada koje vidimo u svetu i iza naizgled lepih lica kriju nezajažljivi motivi i nagoni.

Da bi opstao u takvom svetu čovek mora da bude pripremljen. Ako čovek prepoznaje određene vrednosti u sebi od detinjstva, on ili ona mogu raditi na njihovom negovanju i razvijanju što i jeste razvoj svoje suštine. Razvoj suštine ne mora biti promena suštine već nadgradnja.

Međutim, ljudi koji mogu prepoznati u sebi nedostatak empatije (ako mogu), nedostatak nekih vrednosti koje postoje kod drugih, mogli bi se zamisliti nad svojom suštinom i raditi na njenoj promeni. Paradoksalno, oni kojima je promena najpotrebnija, najmanje žele da se menjaju i ne bi nikada priznali da imaju problem. Takvi su većina psihopata i narcisoidnih ljudi. Živeti okružen sebičnim ljudima i ljudima bez savesti ne samo što je naporno nego nekada vodi ka nesagledivim posledicama.

Istina je da čovek poboljšanjem sebe poboljšava i svet. Istina je da čovek pre nego što počne da kritikuje svet, treba da počne od sebe i od prepoznavanja ličnih slabosti. Međutim, velika je istina da se svet ne može menjati samo na takav način. Potrebna je direktna aktivnost. Potrebno je prepoznavanje i identifikovanje slabosti i potreban je rad i strategija kako da se vodi i dobije jedna ovakva, naizgled donkihotovska, borba.

Opstati u bilo kom svetu, znači boriti se. Svet, život, postojanje, sami po sebi su poprište suprotnosti, sukoba, borbe. Život je borba i bez nečeg makar malo ratničkog u sebi, teško možemo očekivati velike rezultate. Dug je put do lovorovih venaca i crvenih tepiha. Iako postoje prečice, retki su oni koji su se njima domogli do rezultata ali i oni su često platili, ili plaćaju, neku drugu, nevidljivu, cenu na poprištu i borbe i lepote, i zla i dobrote, i vinuća i pada, na jednom i jedinom poprištu koji imamo i koji volimo i koji živimo „do poslednjeg daha“ i koji zovemo život. Život je ta glavna suština koja nas hrani, tera u visine i nagrađuje i kažnjava, ali nadasve daje osećaj izuzetnosti što smo živi, što imamo oči, što gledamo, što vodimo ovaj razgovor koji završavamo ovim rečima. Ima li šta lepše od toga? Koja umetnost može zameniti to? Na neki način svi smo umetnici, pa je umetnost življenja ispred umetnosti voljenja. Nije slučajno termin savoir vivre jedan od najpopularnijih u Francuskoj.

 

Autor intervjua: Valentina Novković

 

Dejan Stojanović (1959) je srpsko-američki pesnik, publicista, poslovni čovek i bivši novinar. Njegovu poeziju karakteriše naglašeno refleksivni ton. Po mišljenju određenih kritičara, “Stojanović pripada malom i autohtonom krugu pesnika koji u poeslednjih nekoliko decenija predstavljaju osnovnu kreativnu i umetničku snagu srpske poezije.

 

Knjige:

Krugovanje: 1978-1987, prvo izdanje ( Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 1993), Krugovanje: 1978–1987, drugo izdanje, (Narodna knjiga, Alfa, Beograd 1998), Sunce sebe gleda, (Književna reč, Beograd, 1999), Znak i njegova deca, (Prosveta, Beograd), 2000, Oblik, (Gramatik, Podgorica, 2000), Tvoritelj, (Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2000), Krugovanje, (treće izdanje, Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2000), Ples vremena, (Konras, Beograd, 2007.), Svet u nigdini, pentalogija (Čigoja, 2017), Novočovek i novosvet (Rad, 2022), Iskra iskona (Albatros Plus, 2021), Stvaralac i stvaranje (Albatros Plus, 2021),

 

Za knjigu intervjua „Razgovori“ (Književna reč, Beograd, 1999) dobio je nagradu „Rastko Petrović“ Udruženja književnika Srbije i Matice iseljenika Srbije. U knjizi su se pored inzervju sa Momom Kaporom, Alekom Vukadinovićem, Nikolom Miloševićem, Ljubom Popovićem, Petrom Omčikusom, našli su se i intervjui sa nekoliko velikih američkih pisaca poput Sola Beloua, Čarlsa Simića i Stiva Tešića.

 

.

x

Takođe pogledajte

MARIJA ORŠIĆ TAJANSTVENA NACISTIČKA ČAROBNICA

O Mariji Oršić malo se toga zna. Jedno je sigurno, hrvatskog je porekla i kao mlada živela ...

Facebook