SEOSKI TURIZAM ZA LJUBITELJE HORORA

Vilinsko kolo – svedočenje Živana Markovića iz sela Konjuše koji je video kolo golih devojaka koje su pevale jezivu pesmu, pa ga u kolo i uvukle!

„Dolena, u jaruzi Mrkodola, nabasao sam ’šeset i sedme godine prošlog veka na vilinsko kolo. Bila je noćna tmuša i ciča zima, sneg do pojasa, a ja se vraćao iz lova na lisice i svratio kod švalerke. U neko doba kada sam krenuo, u potoku Mrkodol, ispod kuća Mićića, baš kod izvorskog vrela iz kojeg izbija jaka voda iz rupe stene sigulje, razleže se pesma umilnih glasova devojačkih.

Zatreštaše doboši i ciknuše gajde, a ja smotrim kolo golih devojana kako poskakuju, vrište i ovako pevaju: ‘Dojdi meni, dojdi meni, da ne dojdeš svojoj ženi’. I kad su me te gole devojane dočepale i u svoje kolo uvukle, pa me počele svlačiti i razvlačiti, uvidim ja da ću se ofajditi mladom vilom Ruslankom. Šta ću i kuda ću, krv mi uzključa, te obalim Ruslanku podase, pa nadase, ljubavišući s njom nekoj vreme. E, onda i druge vilovske devojane navališe na mene kano pomamne avetine. Vidim ja – neće biti na dobro.

Otimao sam se ja, ripao i nogama i rukama dok nisam dočepao svoje odelo i pušku, pa beži uza stranjaču. Trčim tako uzbrdo kroz snežinu kano bez duše a one lete ponad mene i oće onim čapljastim prstićima da mi oči izbiju. Dignem ja pušku dvocevku i povučem oroz, ali đavola… ništa. Neće puška na vilovsko stvorenje, slušao sam od starijih. One se kikoću, lete oko mene u krug i lupaju me golemim krilima po glavi, dok đipam onako go po snegu, noseći odelo i pušketinu u rukama.

Ne znam koliko je to trajalo, ali znam da su me prvi petlovi zatekli kod izvora Gvozdene vode, malo dolena ispod moje kuće. Dođem tu malo sebi, obučem se i sa nevericom vidim da sam u bežaniji od vilinskih devojana protrčao kroz svoju avliju i pored svoje kuće, Bože me prosti, i svalio se dolena Gvozdenoj vodi. Eh, bilo pa prošlo, moj imenjače, a sadena sam star čovek i pred smrt, ali ne mogu poreći da mi ne beše lepo sa mladom vilom Ruslankom“.

Vampiruše – priča Marka Nedića iz zaseoka Boduši u selu Osečina koji se sa komšijom zadesio u “nebranom grožđu” kada su iz vira izletele oštozube vampiruše.

„Vraćajući se iz majstorije sa mojim prvim komšijom Milovanom Alićem u Osečini svratimo u birtiju Ace Tačigina – Rusa. Tu smo malo posedeli, popili po čokanj meke rakije i sa zobnicama preko ramena krenuli kući. Beše jesenje doba, Miholjsko leto, i uveliko se već smrklo kad smo promakli pored crkve i odatle skrenuli desno seoskim putem uz Bodušku reku.

Neko vreme natovrzla se pomrčina da nismo videli prst ispred oka, a kad smo promakli Boduško igralište, pogolemu poljanu na kojoj su nekoće moji đedovi, Dimitrije i Gligorije Nedić hajdučiju okupljali i otale kretali na Turke zulumćare, udari najednom neka jaka vetrina, donoseći krupne kapi kiše.

Velim ja mome Milovanu da požurimo, samo da promaknemo vir kod Alića banje, a on džmari duvan, šiče na pluća kanda ga spopala sipnja i veli: ‘Polako, Mare, polako, promaćićemo vir, ili omaći u vir‘. Velim mu ja da se mane komendije i opomenem ga na ono što se kod vira Alića banje dešavalo našim Bodušanima u gluvo doba noći. I tako, dok smo razgovarajući klimali blatnjavim i izlokanim putem uz Bodušku reku, ugledamo neki šest vatrenih lopti kako izleću od Jelinog groblja na Dumanovića mali, lete dole-gore i sijaju kano fenjeri, naglo se spuštajući dolena Alića banji. Vidim ja šta nam se sprema, a vidi i veseli Milovan, te samo smiče ramenima, kašljuca i pali duvan na duvan.

I ne prođe malo, nađosmo se mi ispred Alića banje, zastadosmo kod drvene barake u kojoj se reumatični narod kupao sumpornom vodom u drvenim stabuljama. Milovan gleda u betonski bazen sa sumpornom vodom, pa zagleda bunar koga beše prekrio bukov list, zagleda plehano bure oblepljeno blatom u kome se preko leta zagrevala voda za kupače, te veli: ‘More, Mare, sve smo zapustili i rano na proleće moramo sve ovo srediti, Boga mu ljubim‘.

Ja mu velim da požurimo i da pređemo vir, pa ćemo uzbrdo besediti dok budemo izlazili kućama. Posluša on mene i ubrzo udarismo iznad vira plićakom, gde se od pamtiveka prelazila Boduška reka. Kad mi tamo, a u dubokom viru se kupa šest devojaka, podvriskuje i prska jedna drugu vodom.

Velim ja Milovanu: ‘Ovo su vampiruše, crni Milovane, one sa Jelinog groblja o kojima su nam naši pranđedovi besedili‘. On veli: ‘Jok, Mare, do su neke poluđele devojane kojima je udario mrak na oči, te im ga treba skinuti što pre i tako sevapa sačiniti‘.

Samo što on to reče, devojane kano užežene iskočiše iz vira, škljocnuše velikim zubima i zasiktaše kano ljute guje prisojkinje, pružajući ka nama ruke sa orlovskim kandžama na prstima. Milovan poskoči od strave i svali se, kukavac, dolena u vir, kukajući i zapomažući.

Vidim ja da će se Milovan utopiti, jer nije znao da pliva, isto kanda si sekiru bacio u vir, pa potegnem pištolj iza pojasa i zapucam na vampiruše. Srgam ti tako svih šest kuršuma u šest vampiruša, taman koliko je bilo u šaržeru. Ali, vampir je vampir, on se ne mogde ubiti običnim kuršumom kano običan čovek. Kroz njega prođe kuršum kano kroz maglu.

Za vampira treba srebreni kuršum, glogov kolac u srce to je najsigurnije, a onda ga poprskaš osvećenom vodicom da izgori kano lilak. U Jelinom groblju ima i vampira i vampiruša i oni otud izlaze noću i napadaju, što znam od starina.

Pošto Milovan i ja nismo imali čime da upokojimo vampiruše, ja nekako dočepam Milovana za ruku i iščupam ga iz vira, pa nagarimo uzbrdo ka kućama, dok ti za nama jedna vampiruša povika: ‘Nećeš se izvući, Marko, ovde ću ti ja dohakati kad-tad‘! E, pa, više ti ja nikad nisam čekao mraka kad idem pored Alića banje“.

Ženska prilika u krugu

Ilija Srećković iz sela Plušca nekoć je kazivao:

„Pred turski rat ’dvanaeste godine dvadesetog veka, vadili mi kamen na Zidinama Granika i vukli kućama za temelje magaza i štala. Jednom se tu na Zidinama mnogo izopijasmo i u’vati nas mrak u bekrijanju. Dok smo tako sedeli oko vatre, a bilo nas je pet-šest muških glava, i naginjali šljivovicu iz balona, pred nama se ukaza neka jaka svetlost, baš na mestu gde su bili temelji stare crkvine.

Vidimo mi da je neka ženska prilika u krugu svetlosti i pođemo ka njoj. Kad krug svetla krete i ponese u sebi onu žensku priliku, malo-pomalo svede nas onako zablenule niza strmu stranu u Maleševsku reku, ‘de upadosmo u neko blato i vodurinu, odakle se jedva iskobeljasmo i vratimo gorana na Zidinu. Onda Milorad Zeljić, seoski drvodelja, ovako rekne: ‘Ono je neko predskazanje, bratijo, i uskoro ćemo svi potopiti bedem‘. Onda čujemo sabajle zorom da je umro Vidoje Pavić.

Drugi dan umre Samojilo iz Maleševića, a treći Drago iz Markovića. Četvrti dan Radoja Jovanovića ugrize šarka guja, te i on ode na nebesa. Kako i zašto tih dana ne pomresmo i nas dvojica, ja i Milorad Zeljan, to samo Bog Svevišnji znade, do niko drugi“.

Sva ovde spomenuta mesta predskazanja upravo su mesta nekih davnih strahota, pogibelji i stradanja. Po uvreženom mišljenju starijih ljudi, nesmirene duše tih pogibeljaca upravo su izvor svih predskazanja. Te nesmirene duše, navodno, ne trpe prisustvo živih na svojoj teritoriji i predskazanjima straše i teraju ljude od svojih večnih boravišta. Oni žele samo mir, a to je ono što im živi svakako mogu priuštiti.

Ta mesta, na kojima se u poznim noćnim satima dešavaju predskazanja, ili pojave koje nisu od ovog sveta, ponajviše se vezuju za raskršća starostavnih drumova, za rečne prelaze i vrela, za pećine i vodenice, za prastara grobljišta i tvrđavišta, ali i za mesta drevnih i zaboravljenih bojišta na kojima se prolila velika krv.

Tekst:Fokus vesti

Foto: Privatna arhiva

 

marina.tesic81@gmail.com

x

Takođe pogledajte

JOVANA GMIJOVIĆ: Jednom kada porasteš do krila zmaja

Jovana Gmijović u srpskoj književnosti za decu pojavljuje se u trenutku renesanse ove književne vrste, ...

Facebook