VOJISLAV RADOJKOVIĆ: DIKTATOR

Diktator. Reč koja vuče koren iz Starog Rima, označava personu, koju je postavljao Senat, u vreme vanrednog stanja. Onda je ta osoba, mogla da suspenuje slobode, donosi zakone i što je najsmešnije, nije uopšte u to vreme imala negativnu konotaciju (naprotiv).

 

Ja, reč diktator, recimo, povezujem sa Čarlijem Čaplinom. Znate na koji film mislim? Dakle, povezujem je sa duboko nesrećnim, komičnim likom ili sa pozorišnom predstavom „Kralj Ibi“ i Zoranom Radmilovićem, gde on jednom briljantno kaže: „Moram da menjam narod“. Dva velika glumca, Čarli i Zoran. Ispada da poistovećujem „diktatora“ sa glumcima. Imamo sad i ovog nesrećnog Zelenskog, pre njega Regana, bilo je pokušaja i kod nas, Sergej Trifunović je umislio da, kad su mogli Volodimir i Ronald, zašto ne bi i on. Scena je scena.

 

Problem nastaje, kada se diktator previše uživi u ulogu, pa ne može da oprosti narodu, ako mu ovacije nisu po meru. On inače ne spava, radi ko veslač na galiji, brine o nama (ko majka), i (nažalost) odlučuju nam sudbinu. Živi za ideale. Svako od njih, umišljen je da će nam doneti slobodu, pravdu i blagostanje. Kvaka je, da to, ama baš nikada nije iz opšteg dobra, nego ti likovi su spremni da poginu samo zato što su umislili, tj. prihvatila ta opšta mesta kao svoja. Pa sad, ako patim od insomnije, veslam ko rob i brinem o vama (ko maćeha), pa keve mu, šta vama fali da se i vi malo žrtvujete? Obično ne traže puno od nas. Nogu u ratu (estetska hirurgija) ili izbeglištvo (turizam). Gladovanje pod sankcijama (dijeta). Bedno plaćeno i monotono radno mesto (ekonomske reforme).

 

Svako bi da bude diktaror. Ups! Mislim, demokratski izabrani predsednik. Imamo pravo glasa. Ma nemoj, koga vi zajebavate? Mogu da se derem samo na ženu dok me ne tresne tiganjem po glavi. Ili, da podignem glas na ćerku, pre nego mi zalupi vrata svoje sobe. Mogu da uralam uz Zdravka Čolića, dok mi komšija ne dovede komunalnu policiju. A moje pravo da biram? Koristim ga sad pred izbore (kad ova kolumna izađe, već ćemo izabrati novog-starog, diktatora-predsednika), tako što sakupljam besplatne upaljače i olovke od štanda do štanda.

 

Ide ciklus filmova na RTS 3 od Vonga Kar-Vaija, pa uživam uz kokice. Sutra je koncert Olega Kirejeva, velikog  ruskog saksofoniste, pa ću da se osladim pivom uz džez standarde. Možda umilostivim ženu da mi spremi palačinke, za vikend. Čitam Sondersa, vešto lažem da mi se sviđa (lično poznajem prevodica), mogu valjda i ja malo da glumim. Pratim oscilacije rublje u odnosu na dolar, pa se pravim pametan u kafani (moji pajtaši svi iz kruga dvojke, svi nobl).

 

U suštini, duboko me pogađa stradanje ukrajinskog naroda, pokušavam da geo-politički sagledam pozicije Rusije. Slabo mi ide, jer ako imaš atomske bombe, šta ti strateški više treba? Žalim za ostarelom Evropom(ostaće bez socijane pomoći), čekam Kineze da popiju vodu sa Morave. O Amerima pričam sve najbolje, jednom su nam bacili bombe na glavu, opasuljili su me.

 

Vozim bicikl, svaki dan. Krećem od “Beograda na vodi”, pa gde me pedale odvedu. Auto „palim“, samo do Petrovca na Mlavi, kad potrošimo „organska jaja“. Ekološki sam zbunjen, moj mozak ne dopire do ideje iz Homolja: „Nećemo zlato“?  Ajde, ovaj litijum mi je malo sumnjiv, od njega se teško pravi lanac oko vrata. Ali ako je od zlate….eeeee, druga priča. Ako smo zavezani ko psi za bandere, neka je samo, od plemenitog metala. Mala digresija. Koliko sam bio glup, kada sam čitao o Ukrajinskim „Banderašima“, mislio sam na stub za struju. Ko sa onim (izvinite na mom Francuskom) „Kurcem“ iz Austrije. Misilio sam da je uspravan ko bandera, a on mlitav.

 

U međuvremenu, sedim u šoku i blejim u jednu tačku (nirvanista). Kuda ide ovaj svet?

 

Da, odlutao sam od teme. Diktaror. Zato puštam Mišel Gurević, stvar koja se slučajno zove „Goodbye My Dictator“. Tako bih svima da vidim leđa, od Putina do Bajdena, ali ne ide. Kad se ovaj naš drži (pišem pre izbora, možda ću morati da se pospem pelepom u sledećoj kolumni) ko sveća uspravno, moramo da sačekamo da dogori. „Nikome nije gorela do zore“; kaže naš narod. Ne sumnjam u pamet mojih Srba, samo sam malo skeptičan što se praskozorja tiče (čuo sam da je to najlepša reč na mom maternjem jeziku). Nešto se odužila ova noć i sve je duža.

 

Samo da, u ovom paklu, ne zaboravimo Pola Pota, diktatora, top jedan. Uzgred, on je ukinuo i imena. Zvali su se “brat 1”, “brat 2” i tako redom. Ukinuo je novac… Ovaj iz Severne Koreje je mala maca za njega. Smatra se da je ubio, ili izgladneo oko 30% svog stanovništva. Inače, bio je francuski student, osnovao je POLITIČKU PARTIJU (naglašavam reč partija-stranka) “Crveni kmeri” i zavladao Kambodžom.

 

Autor kolumne: Vojislav Radojković

  

 

 

 

 

x

Takođe pogledajte

JOVANA GMIJOVIĆ: Jednom kada porasteš do krila zmaja

Jovana Gmijović u srpskoj književnosti za decu pojavljuje se u trenutku renesanse ove književne vrste, ...

Facebook