KRIMI IKONE DEVEDESETIH

 

Bojan Petrović

Reketaš, pljačkaš i narko-bos izrešetan je na uglu Brankove i Carice Milice u Beogradu 28. februara 1998. Sedamdesetih i osamdesetih jugoslovenska prestonica važila je za jednu od najsigurnijih u svetu. Beogradski kriminalci “kod kuće” nisu kršili zakon, jer im je bila neophodna baza iz koje su polazili u pljačkaške pohode u Evropu, ali i utočište posle akcije. Kad su Jugoslaviji uveli sankcije i zatvorili granice, nove generacije više nisu imale priliku da vide svet. Suženih vidika i provincijalne svesti, potpuno su uništile ono viteško što je postojalo u podzemlju. Ovako je otprilike tvorcima filma “Vidimo se u čitulji” govorio Bojan Petrović, rođen 1962. godine, jedan od ondašnjih “crnih bisera”. Otac mu je bio visokopozicionirani operativac Državne bezbednosti, koji je 1966. napustio taj posao i preselio se u Evropu. Držao je noćni klub u Švedskoj. Jednom prilikom ubio je u samoodbrani, pa je upućen u zatvor. Bojan je imao 22 godine kada je preuzeo vođenje kluba koje je važilo za stecište evropskog džet-seta.Njegov otac stekao je zavidnu imovinu: Petrovići su imali kuće i stanove, osim u Švedskoj, i na Crnogorskom primorju i u Beogradu, a Bojan je pred sobom imao miran i udoban život. Ali prijateljstvo s Borisom Petkovim, kriminalcem koji je bio u sukobu s jednim od vođa podzemlja Rankom Rubežićem, izmenilo mu je život. Zbog učešća u Rubežićevom ubistvu decembra 1985. osuđen je na šest godina zatvora. Uhapšen je godinu dana kasnije i upućen na izdržavanje kazne. A kad je izašao na slobodu i otisnuo se u beli svet, veliku podršku predstavljali su mu kumovi Slobodan i Brano Šaranović, kriminalci evropskog formata. Od početka devedesetih godina Bojan Petrović se u Švedskoj, sa drugovima, posle pljački banaka okreće reketiranju.“Posle samo nedelju dana mnogi su nam davali procenat od klubova i restorana jer su nas se plašili. Lično sam pregovarao s vlasnicima grčkog restorana ‘Bahus’, ali oni nisu poslušali moj predlog. Onda dođu Čarli, Hasa i još nekoliko drugova, poneli su dvadeset litara benzina. Ušli smo baš u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom, ali više da ih zaplašimo nego da izazovemo štetu, jer to nikome nije išlo u korist. Odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, što je bila prilično dobra zarada ako se uzme u obzir da je restoran imao 500 stolova”, pričao je Petrović.Posle jedne pljačke, u spektakularnoj akciji policije koju je prenosila televizija, pohapšeni su i osuđeni na višegodišnje kazne, ali je posle izvesnog vremena Petrović uspeo da pobegne. Nižu se godine pljački banaka u pretpraznično vreme, kad ima mnogo pazara, i samoposluga u Evropi, a zatim sklanjanje u Beograd.Pucnji iz “fijata”U međuvremenu je uspeo da postane jedan od beogradskih narko-bosova, ali i da se posvađa sa Petkovim i sa tri metka rani ga u stomak.Nešto posle ponoći 28. februara 1998. braon “jaguar” s kotorskim tablicama zaustavio se na semaforu na uglu Ulice carice Milice i Brankove. S kraja kolone automobila koji su čekali zeleno, uz škripu guma, izleteo je “fijat” bez registarskih oznaka i stao pored “jaguara”. Dva nepoznata mladića izrešetala su vozača i suvozača u njemu, a onda dali gas i sjurili se ka Novom Beogradu. Tako su ubijeni Bojan Petrović i njegov drug Zoran Bogdanović Kepa. Ovo je sa ponosom govorio: Lično sam pregovarao sa vlasnicima grčkog restorana “Bahus”, ali oni nisu poslušali moj predlog. Ušli smo u restoran u subotu uveče, kad je bio prepun. Počeli smo da polivamo benzinom i odmah su se predomislili i plaćali su nam 25 odsto, pričao je Bojan Petrović

Romeo Savić

Jedan od takozvanih kraljeva beogradskog podzemlja tvrdio je da nije kriminalac jer prodaje samo drogu otetu od dilera koji su radili za policiju. Nađen je mrtav 8. novembra 1994. Romeo Savić bio je jedan od onih momaka koju su devedesetih godina važili za “kraljeve podzemlja”. Ali za razliku od većine svojih drugova po oružju, on nije pristajao da ga zovu kriminalcem. Na pitanje Vojislava Tufegdžića i Aleksandra Kneževića, autora kultnog filma “Vidimo se u čitulji” i knjige „Kriminal koji je promenio Srbiju“, kako bi onda objasnio to što radi i šta zapravo jeste, odgovorio je: “Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam, a ako bog da, imaću ih i više. Romeo Savić je u Beogradu trgovao drogom. Međutim, tvrdio je Savić, trgovao je samo drogom koju je otimao od onih narko-dilera koji rade za policiju.Devedesete godine su, posmatrano iz današnjice, bile veoma čudne: kao što su danas u modi starlete, tada su kriminalci punili novine intervjuima.Romeo Savić je u svojim javnim istupima govorio: “Otimao sam robu i kola policajcima i ljudima koji su u jakom srodstvu sa zakonom. Voleo sam da to radim onim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu naspram mene. Možda sam i preterivao u toj želji, ali kunem se da niko normalan i pošten od mene nije stradao. Uvek sam otimao od cinkaroša, pijanaca, indijanaca… Ponižavao ih i maltretirao. Često sam to činio zbog drugih. Posle me je i to mnogo koštalo.”Bio je Beograđanin, ali je mnogo vremena provodio u Novom Sadu, gde mu je živela devojka. Objašnjavao je da ga je to robinhudovsko suprotstavljanje dilerima u policiji koštalo: “Uništili su mi vezu s devojkom do koje mi je mnogo stalo… Ne mogu ni da zamislim kako su me predstavili kod devojke koja to ničim nije zaslužila.” Posle rušenja Miloševićevog režima ispostavilo se da je Državna bezbednost raspolagala sa nekoliko stotina kilograma droge.A još 1994. godine Romeo Savić uporno je ponavljao da ulični prodavci droge rade za dilere koji u Ministarstvu unutrašnjih poslova rade kao inspektori.Posle jednog njegovog intervjua pozvali su ga u MUP i od njega zatražili da demantuje svoje optužbe.Odbio je, a urbana legenda kaže da im je rekao da svoju izjavu samo može da dopuni imenima policajaca koji sarađuju sa narko-dilerima. Tada su povukli svoj zahtev.U intervjuima za najrazličitije srpske i jugoslovenske medije je tada i Romeo Savić, kao i drugi „kraljevi podzemlja“, ratovao sa suparničkim klanovima. Novinari su prenosili “ko je jajara, a ko drukara”, ko se od koga krije i ko je koga zapalio za lovu, ali posle takvih tekstova nisu štampane ispravke. Uvređeni su se oglašavali pucnjevima. Tako je jednom prilikom i Romeo Savić bio ranjen, ali je docnije – u skladu sa nekakvim kodeksom “samuraja sa asfalta” – atentatorima oprostio… Okolnosti smrti Romea Savića nikada do kraja nisu razjašnjene: u tri sata posle ponoći 8. novembra 1994. godine dobio je na pejdžer poruku da se javi dvema devojkama.U četiri sata je izašao, u šest je nađen mrtav pred vratima svog stana: jedna od potpisanih devojaka tvrdila je da nikakvu poruku nije slala… Imao je 24 godine.Zvanična verzija bila je da je smrt nastupila posle tableta kojima je hteo da neutrališe dejstvo kokaina.Podzemlje je verovalo da su mu se osvetili policajci dileri.

 

 

Bane Grebenarević

Momak sa vrelog beogradskog asfalta voleo je da puca na protivnike, pa je i stradao u sačekuši na Bežanijskoj kosi 27. marta 1996. godineFilm “Vidimo se u čitulji” i njegova ukoričena verzija, knjiga “Kriminal koji je izmenio Srbiju”, bili su apsolutni hit devedesetih godina prošlog veka. Novinari Vojislav Tufegdžić i Aleksandar Knežević – ovaj drugi se posle premijere filma zamonašio – snimili su i zabeležili ispovesti kriminalaca koji su vrlo otvoreno govorili o svom zanatu, ali i o svojim životnim filozofijama. Više je đaka u Srbiji tih godina pročitalo njihovu knjigu nego “Na Drini ćupriju”. Takvo je vreme bilo. Evo početka jednog poglavlja: “U spremnosti da se prilagodi najtežim okolnostima krije se osobenost ljudske vrste, primetio je neko. Zimskih noći 1993. godine, u redovima ispred banaka, desetine hiljada štediša stavilo je na proveru ovu tezu. Možda im se do svesti probilo da su ostarili ali da mudrost nisu stekli. Mladi su izvlačili pouku. Njihova ‘mudrost’ bila je surova i očajnička: ako je život prevara, zašto se ne prikloniti varanju? Ako je bilo dozvoljeno ubijati glađu i beznađem, zašto oni ne bi bili ruka eutanazije?” Bila je to i priča o “heroju sa asfalta” Banetu Grebenareviću.Imao je dvadeset godina kad je Tufegdžiću i Kneževiću rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”Sa novinarima je u leto 1994. razgovarao u Budimpešti, gde se sklonio od policije, pošto je nekoliko meseci ranije upao u jednu teretanu i pucao u Sredoja Šljukića Šljuku, ali je stradala samo devojka Tanja Nikolić, koja se tu slučajno zadesila. U jedan od najskupljih budimskih restorana odveo ih je Grebenarevićev “predstavnik za štampu” Zoran Šubara, kako im se bez ironije predstavio mladić u “versaće” odelu.“Najbitnije je da čovek zna šta hoće”, zabeležili su Grebenarevićeve reči, uz primedbu da je bezuspešno pokušavao da izgleda stariji nego što jeste, “i da je spreman da za to sve žrtvuje. Onda ga uspeh ne može zaobići. Važno je opstati na beogradskom asfaltu. Ali to retko kome uspeva: Beograd je neponovljiv, teško ga je porediti s drugim evropskim gradovima. Svaka nedelja je novo dokazivanje, novo iskušenje. Ako si poznatiji, lakše ti je. Važno je dobro osmisliti marketing i ne praviti greške na početku. Ako se samo jednom nisi pokazao kao muškarac i nisi uzvratio, sve pada u vodu. Prvi put kad sam pao u zatvor, sa 15 godina, rekao sam sebi: Ideš do kraja!” Za ime Baneta Grebenarevića vezivalo se ubistvo jednog dilera deviza. A on sam, po povratku iz Mađarske, preživeo je dva atentata: prvi put je eksplozija raznela zid kuće u kojoj je jedno vreme stanovao, dok su mu drugi put u centru grada pucali u leđa, ali je imao pancir.Jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala je 27. marta 1996. sa Rumunijom kad je Grebenarević izašao iz zgrade u kojoj su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na beogradskoj Bežanijskoj kosi, i zajedno sa Šubarom seo u svoj crni “korado”. Čim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva pravca, najverovatnije iz “kalašnjikova”. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogli panciri koje su imali na sebi.

Bane Grebenarović je rekao: “Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani.”

Tekst: Fokus Vesti

Foto: Privatna arhiva

x

Takođe pogledajte

DECA KOJA SAMO ZNAJU ZA BATINE I GLAD

    Nije me sramota što nemamo, što nas tata bije, što imam tikove. Sramota ...

Facebook