LJUDSKE ZVERI NISU MOGLE PROTIV BOGA

 

1995. – prvi čečenski rat. Zovem se potpukovnik Antonije Manjšin, bio sam zapovednik jurišne grupe Artur, koja je bila sastavljena od 30 boraca smeštenih na tri oklopna transportera i izvršavala naređenje komande da blokira napade Čečenskih militantnih grupa u Vedenskoj klisuri. Tamo su pobunjenici čekali da napadnu našu grupu. Zaseda je sigurna smrt: prvi i poslednji oklopni transporter su uništeni, a vi metodično pucate na ostatak jedinice sa visine. Grupa koja se nađe u takvoj zasedi preživljava najviše 20-25 minuta – tada postaje masovna grobnica.

Dobili smo poziv u pomoć i helikopterom smo prebačeni na mesto okršaja nakon 15 minuta. Vođene rakete vazduh-zemlja uništile su vatrene položaje pobunjenika, a na naše iznenađenje, grupa je u potpunosti bila spašena. Nedostajao je samo Saša Vorontsov. Bio je snajperista i bio je na oklopnom vozilu, a eksplozija ga je odbacila u jarugu duboku 40-50 metara. Počeli su da ga traže, ali ga nisu pronašli. Već je pao mrak. Pronađena je krv na kamenju, ali njega nije bilo. Ranjenog od granate, Sašu su zarobili Čečeni.

Brzo smo formirali tim za spašavanje, penjali se na planine tri dana, čak smo noću ulazili u naselja koja su kontrolisali militanti, ali Sašu nikada nismo pronašli. Otpisan je kao nestalo lice i predložen je za Orden hrabrosti.

I zamislite, prošlo je pet godina. Početak 2000-te godine, napad na selo Šatoja. U Artunskoj klisuri u Šatojskoj regiji ima jedan pobunjenički kontrolni punkt. Civili su ga blokirali i obavestili nas da se kod njih u jednoj jami, koja je služila kao tamnica, već pet godina nalazi jedan naš pripadnik specijalnih snaga.

Moram reći da je samo jedan dan u zarobljeništvu čečenskih bandita – pakao. A tek pet godina. Potrčali smo tamo, već se smrkavalo. Farovi naših transportera osvetlili su područje. I videli smo jamu širine 3 metra i duboku 7 metara. Spustili smo merdevine, kad tamo – živi leš. Čovek tetura, pada na kolena i ja prepoznam Sašu Voroncova po njegovim očima. Nisam ga video pet godina. Zarastao u bradu, uniforma se raspala, uvijen u vreću, izgrizao rupe za ruke i tako se u njoj zagrevao. U ovoj jami je vršio nuždu i tamo živeo, spavao, izvlačili su ga svaka dva-tri dana da kopa čečenima rovove.

Na njemu su Čečeni trenirali borbu prsa u prsa, vežbali udarce noževima, a on je morao da se goloruk brani. U našim specijalnim snagama vojnici imaju dobru obuku, ali on je mršav, nije imao snage, naravno, promašivao je, pa su mu obe ruke bile isečene.

On pada na kolena ispred nas i ne može da govori, i plače i smeje se. Tada kaže: “Momci, čekam vas pet godina, dragi moji.” Poneli smo ga, zagrejali smo mu kupatilo, obukli ga. I tada nam je ispričao šta je sa njim događalo tokom tih pet godina.

Bili smo sa njim nedelju dana, hrana je bila bogata i raznovrsna, a on komadić hleba žvaće satima i polako jede. NJemu su svi ukusi za pet godina atrofirali. Rekao mi je da ga dve godine uopšte nisu hranili.

Pitam: “Kako si preživeo?” A on: „Zamislite zapovedniče, celivao sam Krst, krstio se, molio se, – uzimao sam glinu i od nje pravio kuglice, krstio ih i jeo. Zimi sam jeo sneg”. “Pa kako to?” – pitam. On kaže: „Znate, ovi glinene kuglice su mi bile ukusnije od domaće pite, bile su slađe od meda.“

Na Vaskrs je pogođen pet puta. Da ne bi pobegao, presekli su mu tetive na nogama, nije mogao da stoji. Stavili su ga na stene, on na kolenima, a 15-20 metara od njega nekoliko ljudi sa mitraljezima, spremni da ga ubiju.

I kažu: “Moli se Bogu tvom, ako Bog postoji, onda neka te spasi.” I on se molio, još uvek mi je u ušima ta molitva jednostavne ruske duše: “Gospode Isuse, moj najslađi, ako Ti danas tako ugodno, ja ću poživeti još malo.” Zatim je zatvorio oči i prekrstio se. Oni pritiskaju okidače ali mitraljezi ne pucaju… I tako dva puta – ali pucnja nema! Ponovo repetiraju – ali bez uspeha. Menjaju šaržere – puške ponovo ne rade, menjaju ih i opet – ništa. Priđu i kažu: „Skini krst“. Ne mogu da ga streljaju, jer na njemu visi Krst. I kaže: „Nisam ja stavio ovaj Krst, već sveštenik na krštenju i neću ga skinuti”. Kada su pokušali da mu otkinu Krst, Blagodaću Duha Svetog odbačeni su od njega i pali na zemlju. Zatim su ga tukli kundacima i bacili u jamu. Dakle, dva puta meci nisu izleteli iz cevi, a treći put su samo proleteli pored njega. Nisu mogli da ga pogode, samo su ga posekli kamenčići nastali od rikošeta i to je – sve.

U Sašu se zaljubila čečenska devojka. Treće godine u zarobljeništvu počela je noću da mu tajno nosi kozje mleko i spuštala ga kanapom u jamu. Roditelji su je uhvatili na delu, bičevali i zaključali u podrum. Zvala se Asel. Bio sam u toj prostoriji, užasno je hladno, čak i leti, tu su mali prozor i vrata sa bravom. Vezali su je. Uspela je tokom noći da izgrize konopce, rastavi prozor, izađe, pomuze kozu i ponovo mu donese mleko. Saša ju je poveo se sobom. Krštena je pod imenom Ana, venčali su se, dobili dvoje dece, Kirila i Mašenku.

I da kažem najvažniju stvar koju mi je Saša rekao: “Ja sam proveo dve godine u jami i toliko sam plakao da je sva glina ispod mene bila mokra od suza. Gledao sam u zvezdano nebo iz levka moje tamnice i tražio svog Spasitelja. Plakao sam kao dete, tražio svoga Boga”

A onda” upitao sam. “A sada se ja kupam u Njegovim rukama,” – rekao je Aleksandar.

Izvor: pravoslavie.fm

 

 

 

x

Takođe pogledajte

LJILJANA KARADINOVIĆ – JANJIĆ pravnica, pesnikinja: Trudim se da budem dostojna ljubavi i poštovanja

  „Otežanja na putu svakodnevne realnosti gledam kao sastavne delove života“ FokusVesti:Anisur Rahman je u ...

Facebook