dr Boris Lazić – filolog, teolog, prevodilac: „Ne budi sladunjav i ne vuci za rukav one koje tvoj rad ne zanima“

FokusVesti:U pesničkoj knjizi „Unutrašnji pejzaž“ citirate Miljkovića, Hesea, Frosta, Nabokova, Ginzberga, Njegoša, Crnjanskog, Keruaka, Disa (za njega kažete da je „anđeoski lik“), ko je od pomenutih književnika na Vas imao presudan uticaj i da li se sećate prvih stihova koje ste pročitali?

B. L. :Ti su citati intertekstualne prirode, moja poezije često polazi od asocijacije, dijaloga s prethodnicima. A što se tiče književnih figura, predaka takoreći, presudan je bio Crnjanski, iz više razloga, i kao modernista i kao pesnik srpske Vojvodine, čiji sam izdanak i sam (premda rođen u tuđini). Ali, prvi stihovi koji su na mene ostavili izrazito snažan utisak, jedan takoreći prelomni čitalački trenutak, zbio se u srednjoj školi kada sam, u tišini školske biblioteke, čitao Tinov „ Lelek sebra“   u malom izdanju „Slova ljubve“ . Tu sam se, u toku tih čitanja, rodio poeziji i pevanju.

FokusVesti: „Gde god da sedim – na brodskoj palubi ili u otvorenon kafeu u Parizu ili Bankoku, sedeći pod tim istim staklenim zvonom, kuvajući se u vlastitom ukiseljenom vazduhu.“ (S. Plat) Ima li istine u tome da je čovek dobrovoljni zatočenik sopstvenog kaveza, pitajući se „o, čemu žudnja za daljinom?!” makar i onom koje je tek izvan sopstva?

B. L. :Treba izaći iz sebe, ponekad je za to dovoljna jedna šetnja. Potreba za putovanjem kod pesnika je nasušna. To je kako žudnja za bekstvom, tako i kulturna potreba najvišeg reda. Isidora je svako svoje putovanje shvatala i kao kulturni čin. Leta je provodila čitajući i pišući u velikim evropskim bibliotekama (London, Beč, Milano, Rim). Kašanin negde tvrdi da je pisanje oživljavanje. To je velika lekcija modernog romana (Bora, Prust, Džojs, Keruak), ali i poezije (u nas, posebno, Drainca – pesme i eseji nastali u zrelosti, tridesetih godina). Svoje poslednje dve zbirke poezije sam delom gradio i na tom postupku. Takav vid pisanja podrazumeva sintezu doživljaja i emocija koje ga prate, građenje slike ili njeno promatranje, ispitivanje, iznošenje sudova o proporcijama, kako bi rekao Dositej – ima dosta putopisnog. Pesma je tu da dirne, da takne, da otvori nove prostore, vidike (duševne, ne društvene, naravno! – za to su zadužene parole, i megafoni) i da joj se odjek dugo zadrži u duhu.

Fokus Vesti:„Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire“ pisao je Miljković, a Vi u pesničkoj knjizi „Unutrašnji pejzaž“ tvrdite: „Pišeš li pesmu to je kao da sam sebi leka daješ.“ U čemu je melemnost pesme po pesnika, a u čemu po čitaoce? Kako je i kada nastala Vaša prva pesma?

B. L. :Melemnost, za pesnika, to je najpre taj milj, ta slast od pražnjenja jezičkog, melodijskog i slikovnog viška, u trenutku kada ono nahrupi, kada se zgruša u gotov stih ili pesmu i traži da se uobliči. To je ta radost ili draž stvaranja. Za čitaoca to je, verovatno, trenutak kada se sadržaj nekog štiva podudari sa izvesnim njegovim interesovanjima ili potrebama, stanjem duše. Treba imati na umu i to da, čitajući, mi u duhu stvaramo slike, veze, korespondencije; mi vodimo dijalog, sa sobom i sa drugima. Drugim rečima mi, čitajući, pišemo i dоpisujemo. Čitalac je pisac, tvrdi Pavić. Ili bar režiser, rekao bih.

Ja sam dugo crtao, ali sam u dečaštvu počeo i da pišem priče i čak da stvaram časopis. Taj časopis je izašao u svega dva broja i ja sam mu bio jedini čitalac. To je bilo u mojoj četrnaestoj godini, u Parizu, kad sam besprestano bežao sa nastave i činio neka sitnija nepočinstva po kraju. Na redakcijskom polju, ugledao sam se na Stena Lija, tako da mi se ime pojavljivalo ispred svake rubrike: priče, nauke, geografije, istorije i telogije. Listove tog časopisa sam šio u svesku, a obe sveske pohranio u jednu fasciklu koju sam izradio, sam, na času likovnog. Prešao sam u srednju, kod nas, ne završivši osnovnu, u Francuskoj. Radi toga sam polagao i neke ispite razlike. Došavši u SFRJ, u mene je, odjednom grunuo – jezik. Ja sam, čin mi se, odjednom prešao sa slikanja na pevanje, mada me se i danas, moji školski, sećaju pre svega kao crtača. A na stihove sam se bacio, jer je u razredu bila jedna mala ekipa pesnikinja i pesnika. Tog leta, vrativši se u Pariz, pisao sam ogromne poeme, na francuskom, u duhu Igoa i Lamartina. Prva pesma, ispevana na francuskom, govori o predkomlubijskim ruinama. Odmah sam je preveo na srpski (eto koliko je rano moje interesovanje za predkolumbovske kulture, to punih dvadeset i pet godina antedatira moje prevode acteške poezije !). Sve te prve pesme, dosta loše izrade uostalom, imam i danas, upisivane su u jednu plavu fasciklu. Ali iste jeseni, po povratku u srednju, prešao sam na srpski jezik i slobodan stih. Školskom drugu rekoh:„ Ispuniću tu svesku poezijom!“ Nije mi poverovao.

Šimić mi je dugo bio ključan, još negde čuvam maturski rad o njegovoj poeziji. Pamtim i prvu pesmu sa kojom sam bio zadovoljan, naslovio sam je „Pejzaži“. Sastojala se od dva katrena i u njoj kao da sam stao ceo celcat: onaj kakav sam, za čime žudim, i šta me čeka kroz život. Ta je pesma, za mene, ono što je Crnjanskom njegova prva, o brodolomu, iz Brankovog kola.

FokusVesti:„Predstava da je sve iscrpljeno, sve isprobano, da nema mnoštva mogućnosti, i da smo prepušteni onome što imamo, da moramo naučiti da živimo sa postojećim, postala je glavna tema poznog modernog, ili postmodernog društva u kome se nalazimo.“ (E. Hamer) Da li nam, zaista, ostaje samo da naučimo da živimo sa postojećim?

B. L. :Niko se ne miri sa postojećim stanjem, niko se ne miri ni sa sobom. Naprotiv. Čovek besprestano nešto pokušava, gura taj kamen, čovek je uvek kreativan. Postmoderna leži na citatnosti, na erudiciji, na ironijskom otklonu. Ludična je. Nema nikakve veze sa sumornim tematima ili osećanjima, niti sa kulturnim relativizmom. A nije ni plitka. Njeni rodonačelnici su, u nas, Desnica, Pekić, Pavić, solarni pisci u kojima nema frivolnosti i koji su bogati, prebogati.

Fokusvesti:Poezija je savremenom čoveku sada dostupnija nego ikada, postoji mnoštvo elektronskih časopisa, portala za poeziju, književnost uopšte. Da li je to dovelo do povećanja broja čitalaca i onih koji posećuju predstavljanja pesničkih knjiga, kakav je Vaš utisak?

B. L. :Omogućilo je lakšu komunikaciju kako u esnafu, tako i među onima za koje je poezija nasušna. Jedno je nepobitno: mnogi, koje zaobilazi establišment (tako da nam se ono par večito istih imena viđenijih izdavača ponekad čak i učine smešnim u poređenju sa obiljem stvari dostupnih na Mreži), uspevaju kroz Mrežu i Portale da dođu do svoje publike, da objave. Mnogi, takođe, kroz te razmene ostvaruju principe i praksu škola pisanja. Ko istrpi kritiku i umešan je u brušenju stiha, od toga može samo da ima koristi. A s vremenom sve dođe na svoje mesto.

Samo, ako nisi voljen, ne trudi se da to postaneš. Ne juri himere. Ne budi sladunjav i ne vuci za rukav one koje tvoj rad ne zanima ! Meni se posrećilo da, kao Isidora, baš i ne budem voljen. Treba biti, kao vino, opor.

FokusVesti:Od čega polazite pri stvaranju pesme, jezika, melodije, boje?

B. L. :Od šuma, u duhu je to. Ima o tome Mandeljštam par vrlo dobrih zapažanja. To nahrupi. Stvori se neka melodijska nit koja tačno pogoduje izrazu i koja ga prati. Čujem je skoro istovremeno kad i reč, stih. Izraz je sam. Poezija, to je pitanje daha. Ima pesnika kod kojih prevagu odnosi rečenica, i onih kod kojih to tvori reč. U tom smislu i po toj, Ginzbergovskoj, oceni, pesnik sam kratkog daha. Pesma je – odjek. Dosta „pišem“ prilikom šetnji, flanerije. Čim izađem iz kuće nešto se otvori, uspostavi se: slika, asocijativni niz, čak i gotovo rešenje. Posle je samo stvar „polaganja na papir“, odnosno prekucavanja, igranje prstom po površini smartfona. Često koristim svoj Fb profil kao radionicu, objavim ranu verziju, frišku pesmu. Ili, naprosto, dok sam u gradu i bez beležnice, to tamo zapišem prosto da se ne izgubi. Posle, recimo, mesec dana takvog zapisivanja pesama ili mikroeseja, pročešljam profil i preuzmem ono što mi se učini verdnije i to prebacujem u dokumenta na računar. Neka tamo odleži koliko treba. Dalje je stvar brušenja teksta.

Fokus Vesti:Da li ste neka dela klasične književnosti više puta čitali? Ako jeste, da li se Vaš odnos prema njima promenio?

B. L. :Nedavno sam opet čitao Luču mikrokozma. Odmah sam, i nehotice, sa stihova prelazio na reči, na leksiku. Zapitao se odakle mi smelosti da se, onako mlad, uhvatim u koštac sa klasikom! Dugo sam se družio sa Njegošem, kao pesnikom i misliocem. Tumačio sam ga i kroz kritiku (na francuskom – doktorat – na srpskom, eseji) i putem prepeva. To je jedno čitalačko, i intelektualno, iskustvo. Više sam puta čitao i Crnjanskog, Hesea, Bodlera. Hesea sam kupovao u originalu, pa bi mi sestre, u Nemačkoj, čitale njegove pesme, jer sam želeo da ga čujem onako kako ih je napisao. Ponovljena čitanja imaju smisla za pisce i dela sa kojima idemo kroz život. To vredi, kako za Bibliju, tako i za klasike. Handkea, Kiša, Pavića, čitao sam u više navrata. I svako me ponovljeno čitanje sa sižea sve više vodi ka obliku, načinu pevanja, pripovedanja. Sve više me zanima tehnika, zanat. Način izrade. Divim se Vuk-Daničićevom prevodu Svetog pisma, na njemu sam, u Parizu, odrastao. Ustvari, ja oduvek težim toj, biblijskoj, jezgrovitosti. Njihov jezik je nenadmašan. Tin je negde rekao za Vuka da mu je najkrupnija mana u tome što nije bio pesnik. No, njegov Novi zavjet umnogome relativizira ovu Tinovu tvrdnju (da ne ulazimo u problematiku probiranja i redigovanja naše epike ili pripovetke – o tome je sam Vuk dao dragocene zapise). Druge su mane u Vuka, ali Novi zavjet spada među njegove najveće vrline. To je večni spomenik srpskoga jezika.

Fokus Vesti:„Kad razmišljam u našoj književnosti o pesnicima koji su davali putanje jezičnim jatima, izgleda mi da mogu da spomenem dva imena: jedno je Momčilo Nastasijević, drugo sam ja.“ (Stanislav Vinaver) Koga biste od srpskih pesnika istakli, po čemu?

B. L. :Spominjali smo Mrežu: mnogo je liričara, ali malo autentičnih glasova. Istakao bih antologiju „ Šum Vavilona“  Pantića/Pavkovića, kao i pesničke opuse dvojice vodećih pesnika svoje generacije, Radivoja Stanivuka i Stanišu Nešića, obojica su pesnici dugog daha, vešti korisnici anafora, primeri onoga što nazivamo poeta vates, ali i poeta docta, obnovitelji himničkog pevanja u desakralizovanom svetu. Istakao bih osećaj svetog kod Stanivuka i mitopoetsko kod Nešića, Stanivukovu liričnost, Nešićevu oporost. Ta dva bogata, izgrađena opusa još uvek su nedovoljno proučena. Imao sam sreću da mi budu lični, kućni prijatelji, učitelji, sa njima kao i par drugih i jednako važnih (N. Živančević, Lj. Mrkalj, B. Maširević, Ž. Nikolić, N. Ćosić – Aši, Z. Đerić, N. Devetak), imao sam taj povlašteni odnos, i to je bila, do današnjeg dana, moja najveća književna sreća. Dakle, ističem ih kako po vrednosti njihova opusa tako i po važnosti koju su imali u mom razvoju i afirmaciji kao pesnika.

Fokus Vesti:Kao slavista ste deset godina predavali na nekoliko francuskih univerziteta, da li se među studentima izdvojio neki budući književni klasik, kakvom izrazu su mladi stvaraoci naklonjeni?

B. L. :Kao slavista sam prevashodno radio na hermeneutici, predavao savremenike (Sl. Markovića, St. Nešića, R. Stanivuka, Z. Đerića), radio na prevođenju srpskih klasika i pojedinih savremenika, kao i na njihovom tumačenju i tu sam, mislim, nešto i postigao: doktoratom iz Njegošologije i prevodima Njegoševih dela, uredničkim radom u Serbici (www.serbica.fr), pisanjem odrednica za rečnike, stvaranjem hrestomatije, udžbenika, u saradnji sa docentom M. Srebrom, iz Bordoa. Kao pedagogu, međutim, u Francuskoj, nije mi pružena prilika da obrazujem mlađi kadar. Jedno ime se, svakako, izdvaja: to je istoričar Benžamen Salens. Bio mi je student, u Lilu, a kasnije i u Parizu, na Sorboni. To je najdarovitiji mlađi slavista u Francuskoj, odličan poznavalac našeg podneblja, naših naravi, kao i francusko-srpskih odnosa. Nije bilo prilike da obrazujemo ekipu, ali smo dosta toga ostvarivali. Najposle, najvrednije od svega je naše dvadesetogodišnje, nepomućeno, drugarstvo.

Fokus Vesti:Smatrate li da „pesnici nisu ništa drugo nego tumači bogova…“ (Platon), u kojoj meri su njihov uticaj i čujnost prisutni u našem vremenu?

B. L. :Poezija deluje u sferi intimnog i tako treba da ostane. Čitanje je samnički čin, kao i pevanje. Ukoliko ćemo o bogovima, razgovor i dodir s njima (Njim) se dešava u samoći. Sve su epifanije samničke. Poezija najbliža je molitvi, a to se čini u kleti. Metanisanje pred svetom je oduvek bila sumnjiva rabota (videti šta Hrist kaže o tome) pa tako i čitanje poezije pred gomilom.

Fokus Vesti:Živite u Nici, da li posećujete kulturna dešavanja, koga biste od francuskih savremenih pesnika izdvojili?

B. L.:U Francuskoj sve se svodi na Pariz. To nije država poput Nemačke, u kojoj je više gradova, u smislu kulturnih matrica, na istoj ravni. Rivijera je pogodna za odmor i za stvaranje. Važnije od koncerata i priredbi ovde su stare saborne crkve po visovima, starim, planinskim selima: pojedine kriju izuzetne tragove romanskog freskoslikarstva (poput crkve u Klansu). Na primorju ima i dosta tragova ranog sinkretizma, pretvaranja paganskih hramova u hrišćanske crkve, diljem Ligurije i Provanse, ima i kasno-antičkih krstionca. To volim da posmatram (ipak sam diplomirani teolog) i više tih vrednih spomenika, uz antičke arene i stele, posećivao sam od Arla i Eksa do Nice, Monaka i Ventimilje. Poslednja pak dobra predstava koju sam video, bila je adaptacija jedne kratke priče H. F. Lavkrafta, u napuštenoj crkvi stare Nice. Francuzi su danas sasvim podčinjeni američkom uticaju. Tu i tamo se otkriju i dragulji, poput te predstave. Ali, strogo u ključu te kulturne podčinjenosti.

Fokus Vesti:Da li smo srećni, možemo oceniti ako oslušeno vetar. Nesrećnog čoveka on podseća na krhkost njegovog doma, donosi mu isprekidan san i teške snove. Za srećnog čoveka, vetar je pesma njegove zaštićenosti – njegov besni fijuk govori mu da više nije u njegovoj moći.“ (T. Adorno). Osluškujete li?

B. L. :Čujte, živim na Sredozemlju gde Mistral kida ne drvo iz korena i krov sa kuće nego ruši čitave gradove, ruši pruge i mostove, tako da mi je potpuno jasna ta slika sile koja lomi i krši sve čega se dotakne. Jednom prilikom smo, po doseljenju, obilazili slikarske radionice u Antibima (gde je svoj život završio kralj Nikola Petrović – Njegoš), kad naiđem na sliku talasa. To je bio jedan i jedini, ogromni, talas. Virtuozni prikaz plaveti koja preti da će sve da poklopi, potopi. Od te bezdani vodene, skoro da mi je pozlilo. Videvši to, slikar mi priđe i reče: „Postoje dve stvari koje jače su od čoveka: to su more i planine“. Dakle, iskustvo, Njegoševo. Zato je Njegoš tako i pevao!

Takve, Adornove, nemirne snove imao sam i na atolima, kada mi se stan nalazio na svega metar-dva nadmorske visine. To su zanimljiva iskustva. Dobro je za čoveka da se podseti na prirodne sile, da ga podseća nešto da on nije gospodar nego, u najboljem slučaju, bibliskim rečnikom rečeno, pristav.

Fokus Vesti:Priredili ste i na francuski preveli mnoga dela od izuzetnog značaja za srpsku kulturu: Njegoševu „Luču mikrokozma“, i „Gorski Vijenac“, antologiju savremene srpske poezije kao i antologiju srpske srednjovekovne poezije, pesničke knjige Đure Jakšića i Disa, ali i savremenike J. Zivlaka, Z. Bognara, N. Živančević i druge. Isidora Sekulić je kao vrstan prevodilac sa više jezika i vrhunski poznavalac svetske književnosti u knjizi „Jezik i kultura“ napisala:“ je li prevodu svrha lepota i emocija, ili je prevod samo sredstvo za zbližavanje naroda, sredstvo za izučavanja literatura i kultura…“ Šta biste odgovorili?

B. L. :Iz iskustva znam da se Francuska ne zanima za nas i da lektorati postoje samo radi obrazovanja službenika u diplomatiji, a ne radi plandovanja u duhovnoj Kastaliji. Velike romane i stihove, drame, eseje „malih jezika“ prenose posvećenici koje niko ne traži i koji nikom nisu potrebni. To posebno važi za Srbiju, danas, koja nije članica EU. Drugi se prevode po prirodi odnosa koji važe u EU, lakše i redovnije dolaze do novčanih sredstava (za šta postoje nadležne institucije) tako da su mađarski, slovački, baltički pisci, recimo, prisutniji više nego ikada pre. To naravno vredi i za književnosti bivših jugoslovenskih republika, Slovenije i Hrvatske. Među tim prevodima bude svačeg, i vrednog i bespotrebnog. S druge strane, ukoliko se srpske knjige manje plasiraju, ne traže, zato se prevode klasici i ključni savremenici. Tu nema mesta za šund. Andrić, Crnjanski, prisutni su. Kiša, nažalost, odavno nema u knjižarskoj ponudi. Od savremenika su redovno prisutni D. Velikić, D. Albahari, R. Petković, G. Petrović, Vl. Matijević, Sv. Basara itd. Uvek bude neko iznenađenje. Uglavnom, sve vredno na polju romana prevedeno je. Šćepanović je ovde kultni pisac! Uglavnom nas objavljuju manji izdavači. Književnost je i inače stvar posvećenika, a prevodilac Desnice godinama traži izdavača za „ Proljeća Ivana Galeba“ 

FokusVesti:Da li je „postojanje: agonija bez raspleta“? (E. Sioran) Može li se prekinuti porukom koju nosi stih iz Vaše pesničke knjige „Kanonske pesme“? („Uzrasti, do visine rasta, Hristova!“)

B. L. :Taj moj stih je, naravno, citat iz crkvene prakse i odnosi se na etički imperativ. Ali čak i tako, Sioranova misao ostaje validna: mi o prirodi Poslednjih stvari ne znamo ništa. To, međutim, ne znači da empatija nije bitno, možda i najbitnije obeležje naše vrste. To je, dakle, smisao „rasta do visine rasta, Hristova.“

Sa Hristom, kao ličnošću, modelom (knjižnim – evanđelja, Novi zavet – i književnim – od antike do danas) već napuštamo umetnost i prelazimo u pitanja deifikacija itd. Zanimljiv je, svakako, njegov portet: Hrist čovek, kakvog ga daju evanđelja je, kao kritičar farisejstva, krajnje zajedljiv i ironičan. Izuzetno zanimljiv vidar, jer je i psiholog, filosof. Greši Niče kada tvrdi da se Hrist nikad ne smeje (čudi me to za propovedničko čedo koje, po prirodi stvari, dobro poznaje Bibliju): Hristov je smeh sardoničan i dobro ga je, mislim, uhvatio Bulgakov (takođe svešteničko čedo, kao što je to i Sioran, uostalom). Hrist je grub ironik. On je, ipak, kod Luke, potpuno helenska ličnost. Hrist je inače, u sinoptičkim evanđeljima, odličan usmeni pripovedač, tvorac vanrednih parabola i, što reče F. Begbede, autor najbolji reklamnih slogana u istoriji čovečanstva.

Autor intervjua: Valentina Novković

Foto: privatna arhiva

Boris Lazić, rođen 1967. u Parizu, Francuska. Piše poeziju, prozu, eseje i kritiku, prevodi sa francuskog, engleskog kao i na francuski. Knjige pesama: Posrnuće, 1994; Okeanija, 1997; Zapis o beskraju, 1999; Psalmi inovernog, 2002; Pesme lutanja i sete, 2008; Orfej na limesu, 2012; Kapi slasti, 2013. Knjige putopisne proze i eseja: Beleške o Arkadiji, 2000; Turski divan, 2005; Vrt zatočenika – uporedne studije iz devete umetnosti, 2010. Romani: Gubilište, 2007; Pank umire – geopoetička hronika, 2013. Priredio i preveo: Na francuski, knjigu Petra Petrovića Njegoša Luča Mikrokozma, 2001, 2002, 2010. i antologiju savremene srpske poezije Anthologie de la poésie serbe contemporaine, 2011.

x

Takođe pogledajte

LJILJANA KARADINOVIĆ – JANJIĆ pravnica, pesnikinja: Trudim se da budem dostojna ljubavi i poštovanja

  „Otežanja na putu svakodnevne realnosti gledam kao sastavne delove života“ FokusVesti:Anisur Rahman je u ...

Facebook